Sve čega se ne sećam

Odluka

Majka je u najgorim mukama rađala stotinama godina. Dolazili su iz svih mogućih krajeva da joj pomognu, ali joj je većina samo odmagala, neko čistog srca, mogao je da je s vremena na vreme umiri svojom pesmom ili glasom. Svi su mislili posle 4 veka da će izdahnuti i da majka neće uspeti, njena ostala deca, prešla su kod drugih porodica da rade kao sluge, i nisu verovali u svoju majku, ali ona se naposletku muka rešila, i donela je na svet svoje dete. Bilo je ono obično,ni po čemu posebno. Lepo, iskreno i čisto, kao svako dete. Ubrzo, u kraljevstvo u kom je dete došlo na svet došli su zli čarobnjaci. Oni su se bavili tamom, i nesrećom. Majku su zatvorili u kulu i planirali da dete uzmu pod svoje. Nisu mogli ništa detetu, jer koliko god ono bilo samo i napušteno, u njemu postojala je sva patnja njegovog rođenja, koju je njegova majka doživela,i zli čarobnjaci nisu mogli da mu priđu. Oni su smislili zakone, nove, stare, okupili celu svitu svih čarobnjaka i važnijih vila za koje je znalo kraljevstvo i širina, i svi su se složili da dete mora da nestane. Ono nije htelo ni da čuje. Samo je tražilo svoju majku, a majka je tražila svoje dete. Prolazile su godine, i dete je raslo. Postalo je čovek. Tada, oni koji su se predstavljali kao njegovi roditelji, od njega tražiše da se odrekne žene koja ga je na svet donela, zarad pogodnosti dobrog života, jer ona se njega odavno odrekla. Dete nije verovalo da ga se majka odrekla i tražilo je da to čuje od nje. Pretili su majci. Gađali je kamenjem, mučili na najgore načine, palili pa gasili, ubijali i vraćali u život, kidali na komade, pa sklapali i čekali da izusti. Majka je dugo ćutala. Stavili su je u sobu, praznu, bez hrane, vode, sunca i ljubavi. Čekali da poklekne. "Samo treba da progovoriš" čikali su je. Mamili toplim napitkom, okrepljujućim obrocima, mahali zlatom pred njom. Majka ne progovori ništa. Pokušala je nekoliko puta da ustane i da traži pomoć od nekog, bilo koga, ali su joj tada zadavali velike udarce. Najveće. Dovodli bi joj njenu decu,koja su je napustila da je vređaju, pljuju i gađaju kamenjem. Ona je ćutala. Postade svega dosta zlim čarobnjacima te rekoše da je vreme majci da donese odluku. Ili će da se odrekne svoga deteta, i da živi. Ili će da umre i ona i sva njena deca. A, imaše majka mnogo dece, i one koja su je vređala i one koja je nikad nisu izdala. Sela je u ćošak svog zatočeništva i čekala dan odluke. Bilo je hladno, iako je već uveliko stiglo proleće. Njeno dete lično, ono oko kog je hajka, pope se u kulu da vidi svoju majku. Stade pred njom kumiti i moliti da slaže, da ga se odrekne, da će biti svima bolje, da će svakom učiniti dobro. Zli čarobnjaci će odustati, neće više nikog mučiti i maltretirati. I majka uhvati dete za ruku, pogleda ga uplašenim, izmučenim očima i ono ućuta. "Ako se i odreknem svog deteta, zarad druge svoje dece, kakva sam to majka?"
"Opraštam ti majko, opraštam ti!" plakalo je dete. "Prekini samo ovu agoniju, samo me odbaci, ja mogu sam, ja sam navikao bez tebe, sve ovo vreme!" Zli Čarobnjaci osetiše da je majka blizu slamanja i uleteše u njenu tamnicu! "Sada smo najjači!"- zagrmeše. "Sada ćemo dobiti svu moć." Majka ih pogleda i šapnu

"Nikada."

Čarobnjaci nestaše u prah.

Budi Andjeo Osvete

Došla mi je tetka u goste. Najavila se da će da doće vrlo rano, sa svojom prijateljicom iz Švajcarske, da će da mi obiđu stan, i da ih provedem kroz Beograd.

Pogledaj dom svoj, andjele

I skini paucinu s ociju

Videces prizore potresne

Videces nesrecne i bolesne

Videces cemer, smrt i jad

Istina, došle su rano, istina, videle su stan, istina, krenule smo da ih provedem kroz Beograd.

Pogledaj stado, andjele

Sve samo bogalji i prosjaci

Slepi tumaraju u gomili

Svima su kicmu polomili

Od tebe ocekuju spas

 Moja tetka nije izostavila da mi digne pritisak svojim Đinđić forama sa zapada, na koje ja dobijam osip.

Pogledaj bagru, andjele

Njihova dusa je prokleta

Svima su stavili amove

Sebi sagradili hramove

Ruke im ogrezle u krv

 Nije izostavila da bude potpuno nesnosna, i da me ne razume, ali ja moju tetku volim, i zbog toga, sve što ona kaže ja ne uzimam za ozbiljno niti dozvoljavam da me gađa.

 Podigni mac svoj, andjele

Seti se krstaskih ratova

Seti se preklanih vratova

Kad dodjes bogu na istinu

Nek' ti u dusi vlada mir

"Šta ima da se vidi u ovom gradu, sve je bedno."

Beograd je bio tako ponosan taj dan. Tako gord. Sunce je sijalo glasno. Kalemegdan i Pobednik su uživali u svojoj slavi. Crkva Svetog Marka je imala venčanje, ulice su krasili prekrasni psi, kolica sa bebama, mala deca i lepo obučene devojke, sa lepim licima. Beograd je uzvratio udarac.On je pljunuo po njenoj rečenici i njenom mišljenju, on je stao iza mene, kao pravi grad, kao porodica. Tramvaji su dolazili na vreme, Skadarlija je bila vesela, restoran Šešir moj je imao divan ručak i tamburaše. Švajcarkinja se oduševila!

Sve je bilo sjajno do samog kraja. Čak i ona glavna autobuska stanica, koja je inače tmurna i siva, delovala je onako, evropski grozno, ali njoj verovatno prihvatljivo.

Ispratila sam ih na autobus, i sačekala dvojku do kuće.

Osetila sam poznati vonj,u tramvaju bio je skitnica.

Počeo je da peva "Pogledaj dom svoj anđele" Bio je pijan. Ili samo lud.

Pevala sam s njim, tiho. I smešila se.

Čestitamo

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.