Sarajevo, ljubavi moja
Rođena sam '92 u Bosni i Hercegovini. Ne baš dobar početak, priznajem. Nisam nikada imala problem sa tom činjenicom, štaviše, ponosila sam se njome, na neki način. '94 smo izbegli na tle Vojvodine. Volim ravnicu, ona me je prihvatila, i imam povoda da je volim. Moji roditelji nisu iz Sarajeva. Majka je samo godinu dana studirala tamo, i posle toga se prebacila na fakultet u drugom gradu. Dve sestre mog pokojnog dede žive sada tamo, ali i one nisu rodom odande. Zašto sam oduvek toliko volela Sarajevo?
Sa mojih dvadeset prvi put stajem na pločnik tog grada.
Zgrade su ranjene, sa ožiljcima i rupama. Nisu prkosne, slomljene su. Kroz prozor automobila prolazim pored velike crkve, i čujem zvona. Malo dalje, cuje se i džamija. Kažu da je stalno tako, jadno Sarajevo, ne daju ti mira.
Osećam ja to, osećam, ne brini, vidim i čujem. Ti se i dalje boriš, i dalje si otmeno. Prolazi mi kroz glavu kako koračam po grobu Stefanovog oca, kako prolazim pločnicima kojima je Gavrilo Princip hodao, a tamo dole se mozda i Čola prvi put poljubio sa curom.
Žene zamotane, muškarci glasni. Dece gotovo i nema. Mjesec ramazana je, kažu. Tamo gde vječna vatra gori, palim borcima u borbi protiv fašizma, stoji skupina nekih turista, engleza ili italijana i čujem kako mladić sa jakim akcentom na lošem engleskom govori o Komunizmu, i o zvezdi koja stoji na spomeniku. "As a symbol of comunisam...." ostalo mi je u ušima. Nosim neku tugu u sebi, od tad. Nailazim na Begovu dzamiju, i stari grad, i pravu Kasabu. Na sve strane tepisi, ćilimi, džezve, ćevapi... Brišem znoj i prolazim kroz Baščaršiju, svi ti mešani mirisi, ukusi, ljudi, akcenti, jezici... A ono je opet svoje. Sarajevo.
Razmišljam o raspravi koju sam imala sa tetkom, dan pre toga, o ratu, i o tome kako možda i drugi ljudi misle da je kriva mržnja naroda. Ja mržnju naroda ne vidim, vidim samo strah. Ispred ćevabdžinice prišla mi je devojčica, loše isečene kose.
„Seko mogu l’ te nešto zamolit’? Hoćeš mi kupit nešto?“ nakrivila je svoju glavicu, zaklopila jedno oko i gledala u mene, gore. Štiteći se rukom od sunca, da me bolje vidi. „De molim te.“ Ponovila je slatkim glasićem.
„A, šta bi ti volela da ti ja kupim?“blago sam je pitala.
„Bombonice.“ Slegla je ramenima, kao da želi da kaže "Skromna sam, ne treba mi puno."
Krenule smo da kupimo bombonice. „Kako se zoveš?“
„Fatima. A ja znam kako se ti zoveš.“ Pobedonosno se nasmejala.
„Kako?“ pitala sam, gledajući da li idu automobili i možemo li da pređemo ulicu.
„Eh sad, pa najbolje da ti ja kažem.“ Nasmejala sam se.
Stigli smo do trafike, i Fatima je sebi odabrala ventilator u čijem držaču se nalaze bombonice, košta četiri marke. Prodavačica je negodovala. „Što nisi malo skromnija Fatima?“
Obe smo ćutale.
Kada je Fatima dobila svoj ventilator bombonice, pošle smo da se vratimo istim putem odakle smo krenule. Upalila je ventilator.
Sarajevo je bilo za nijansu slobodnije, kao da je odahnulo. Veliko olakšanje. Kao da me polako prihvatilo. I Fatima je prinosila ventilator meni „Sad ću te porezat“ propeler se vrteo blizu moje koze. Ja sam se smešila i gledala je, uzivajući u njenoj sreci. „Nećeš... Dosta smo se rezali.“ Sarajevo nas poljubi blagim vetrom. Fatimu pozva neki momčić, tetka izađe iz ćevabdžinice, žena u marami i ja se pogledasmo, dotakoh svoj krst, na sekundu sve slike rata, ponovo proleteše kroz moju glavu i iščezoše jos brže, nego pvi put. Vreli dan poče da mi prija, i odzvanjanjem mojih koraka po kaldrmi Sarajevo i ja počesmo da vodimo razgovore, koje samo mi razumemo.
Razgovore u mom ritmu i u ritmu ovog grada, koji toliko volim.
Upravo Sad
Koliko je tesko pisati, kada se nalazis ovde.
Sve me koci. Oko mene su lepote prirode, predivni pejzazi i bajkovite kucice, a ja ne mogu da odem dalje od prepricavanja mojih dana sa onim bogatim tatinim sinom, kojem se svidjam, da mu budem ukras. Pokusala sam s njim da razgovaram. Prvo pitanje je bilo "Zasto uvek moramo da pricamo o teskim temama?" Oni stvarno ne koriste mozak. Ne znam kako neko moze tako da zivi? Nikada necemo moci da se razumemo. Ja mogu da igram svoju ulogu, bezbrizne devojke, koja ne razmislja o buducnosti svoje zemlje, svojih prijatelja, svih onih ljudi koji spavaju po ulici. Koja je slepa na komentare Svajcaraca kako su oni samo lenji, i nista ne rade, slicno kao i Srbi, samo izlazimo, pa je to razlog zasto nam ekonomija, privreda i sve ostalo propada.
Zapravo, malo je razlog i to sto su narodu slomili duh, i uzeli sve, usadili mrznju i razneli atomskom bombom privredu. Njegov otac, otac mog princa, ekonomski ubica, i njegovi prijatelji. Covek koji igra prljavo, a svi ga velicaju zbog toga koliko je vredan. Treba li da se divim njemu sto je toliko zaradio? Sto ima toliki zeludac? Sto posle svega i dalje ima hrabrosti da me gleda u oci i govori mi kako treba da se pokupim iz Srbije, kako je on tamo bankama dao kredit, i zna o cemu govori. Kako pod hitno treba da dodjem u Svajcarsku.
"I da radim sta?" pitala sam ga, iskreno, ni malo ljuto, samo sam ga gledala, kao da mi ga je zao. Trebalo je da mu prospem pice u lice, ustanem i odem. I da se okrenem i da se proderem celom tom fensi restoranu da pokusaju da se sete kada su poslednji put ukljucili mozak, i zaista videli ono sto ih okruzuje, doziveli da zive zivot.
Moj princ je bio u Kolumbiji, da volontira. Predavao je engleski sirocicima. Rekla sam mu "Nije li neverovatno koliko su ta deca siromasna, gladna i tuzna a uvek tako srecna?" On je to tek tada shvatio, primetio i analizirao. Dva meseca nakon sto je dosao, tek kada je pricao sa mnom. Sta si tamo radio zapravo? Odlazio na zurke Gringosa i privodio najlepse zene samo zato sto si "gringo" i imas novca? Da, mora da je to. Ko jebe decu, sirocice, sto nece da jedu, ko jebe to sto oni ne znaju da pisu ni na svom jeziku, a ne na engleskom... To nije primarno. Primarno je kako ces ti da provedes svoj zivot tamo. Tako je... Ali nemoj da mi pricas kako je to bio humanitarni poduhvat. Nemoj to da mi pricas pred ovim ekonomskim ubicama, i CEO-ovima koji su unesrecili toliki narod, koji zive od muka drugih ljudi, dok oni klimaju odobravajuci glavama, bez trunka grize savesti, u ustima im se topi skupo jelo, meso najviseg kvaliteta, nemoj da mi pricas o SAOSECANJU.
Raspala sam se u tom trenutku, na tom rucku. Zelela sam da odem, daleko. Samo na jedno mesto, gde cu moci ovo da ispricam, gde cemo se ismejati za teskim stolom od hrastovog drveta, gde ce moj prijatelj izvaditi Sljivu, i sipati svakom po malo, a onda cemo je eksirati i dugo cutati gledati u jednu tacku, skociti na noge, pustiti Mito bekrijo, i iz sveg glasa pevati taj magicni dijalog, dok nam smeh ne zagusi pluca, zagrljeni cemo pasti na krevete. Zaspati, a ujutru razmisljati kako je vreme da pocnemo da radimo predstavu, da nastavimo da pisemo svoje knjige, da zavrsavamo film, da umesto da jedemo, kupimo majcine dusice, jer ipak... Lepsi osecaj ce da bude. Jedni drugima cemo da saljemo "Bogati smo" kada legnu neke isplate od honoranih snimanja... Da zivimo, vidimo, letimo, .. Jer to je jedino sto sada mozemo da uradimo.
Svetlo
"Kada pogledate kako je tipicnog intelektualca veoma strah od toga da se zaljubi, to cete vi ovaj strah pre svega smatrati vrlo budalastim. Ali on verovatno ima dobre razloga za svoj strah, jer je vrlo verovatno da ce se on u takvom slucaju ponasati stvarno budalasto. On ce biti savladan svojim osecanjima, posto ova reaguju samo na arhaicni ili opasni tip zene. Zato su mnogi intelektualci skloni tome da se ozene ispod svog nivoa. Njih ce mozda uloviti stanodavka ili kuvarica; u stvarnosti oni padaju u zamku svojih vlastitih arhaicnih osecanja, o kojima sebi ne polazu racuna. Stoga se oni s pravom plase, jer ih njihova osecanja mogu odvesti u propast. U misljenju su oni neosvojivi. U tome su oni jaki i nezavisni, ali se preko njihovog osecanja na njih moze uticati, mogu viti savladani, mogu biti prevareni i iskorisceni i oni to vrlo dobro znaju. Zato se jednog intelektualca nikad ne bi trebalo silom uterivati u njegovo osecanje. On ga suzbija gvozdenom pesnicom, jer zna kako je ono opasno"
Jung
