Specijalna Anti-teroristicka Jedinica ILI Južual dej in di ofis
Taj dan je bilo hladno, prespavala sam kod Filipa, svratila do Jelene
da uzmem neke dzempere i sad sam vec kasnila da se vidim sa Ninom na
trgu. Da nisam bas u to vreme izasla iz stana, da lift nisam
cekala nesto duze, da nije kad sam prelazila ulicu bilo crveno nego
zeleno, ne bih na pesackom prelazu pitala ovog velikog coveka za pravac.
Skinuo je kapuljacu "Znas najzdravije ti je da ides peske."
"Jeste, znam, ali hladno je, i ceka me drugarica necu stici dovoljno brzo." Krenuli smo zajedno, tih pedeset metara koliko smo pesacili, prozborili smo par reci. "Odakle si? Sta studiras? Pa, to je lepo, jako lepo... Umetnost je divna, samo nije nesto isplativa..." Da. Da. Ko voli, voli... Znate, meni je pozoriste zapravo.. Uostalom, evo nas na stanici. U tom mi stize prevoz "Evo moja vizit kartica ako ti ne daj Boze budem zatrebao." MAJOR POLICIJE.
"NE DAJ BOZE!"ponavljam kroz smeh i uzmimam vizit karticu, stavljam je novcanik.
Proslo je nekoliko dana od tad. Opet sam bila kod Filipa, i sad sedim sa Jelenom (uocavam nekakav obrazac) na Obilicevom vencu i jedem Cezar salatu. Nema mi novcanika. Zvala sam Filipa, cimera, sve ljude ovog sveta kod kojih bi mogao biti. Na kraju sam stigla u stan, preturila sve, i nisam uspela da ga pronadjem. Zazvonio mi je fiksni telefon. Majka me zove. "Ti si izgbuila sva dokumenta, i otkud zaboga ti znas glavnog coveka za anti diverzantsku zastitu???"
Mucam nesto, lupetam, nije mi jasno.
Dade mi moja majka broj, i ja brzo okrenuh. "Nista u zivotu nije slucajno." to je bio glas coveka koji mi je dao vizit karticu. Dosao je na caj. Pricali smo i persirali jedno drugom. Pitao me je da li imam decka, ali vrlo suptilno i izokola. Pričao kako je to čudno što živim sama s cimerom, a da nemamo ništa jedno s drugim. A onda sam mu ja sipala čaj u šolju na kojoj piše GROBARI JUG pa sam rekla kako moj cimer tako navija, ali sve fino (Nije kao da ide na utakmice, a ide, ide i te kako...) Pričao je kako je psihologija mase strašna, i tu negde u našem razgovoru, upala je i Mimi, i pocele smo nekontrolisano da se smejemo čitavoj situaciji. Završilo se na tome da mi on nudi 2000 dinara kojih nije bilo u novčaniku kada mi ga je vratio a bilo je kad sam ga izgubila. NEEEE NEMOJTE DA MI DAJETE NIKAKVE PARE... ovo sam ponavljala nekih deset minuta. Ignorisao je sve što sam ga molila, galantno ustao, pozdravio se sa nama i nestao. Gledala sam u svoj novčanik.
"Udaj se za ovog baju." rekla je Mimi i zagrizla keks."Jebote kako TEBI uvek da se dese ovakve stvari?? Napravi predstavu o izgubljenim novcanicima! Zovi ovog tipa na pice, bas je seksualan. Jesi izvalila koliki su mu misici? Sta mislis koliko ima godina, jel nosi burmu? Imas li ISTA da kazes na sve ovo?"
"Hoces caj jabuka-cimet il' brusnica?"
Sta zelim
Milica je ubrzo otisla. Ja sam ostala sama u pomalo mracnom stanu
dobrocudnog duha, koji nije bio tu, vec je otisao u grad duhova, da
poseti svoju porodicu.
Razgledala sam po hiljaditi put taj prostor, koji mi je sudjen da u njemu provedem tolike sate i dane.
Ponovo sam se bavila problemima. I onda je interfon zazvonio.
Bio je to moj prijatelj, sa kojim se znam jako dugo. Moj jedan jedini
pravi dokaz da sam dete svoje generacije. Moja ljubav sa interneta. Hej,
bile su to godine srednje skole, dokonosti i imala sam na umu samo beg.
Tako se na stranici myspace javila i ta sudbina. Dugo smo se culi, on
je bio neko na koga sam racunala, kad dodjem u Beograd, i sada, kad sam u
Beogradu, ne mogu ni da zamislim da ikad budem sa njim.
Dosao je, i trebalo je da pogledamo film.
Nemam bliskost sa njim. Tokom celog filma, mislila sam samo o jednoj stvari.
Bilo je to o muskarcima koje poznajem i koji, bar po mojim saznanjima, ovo rade svakodnevno.
Da li oni, ili konretno on, moj Neko, lezi s raznim devojkama, i pruza im ljubav, koju ne oseca
zaista za njih? Da li se oseca tako pogresno i prazno, ili pronalazi u
tome smisao, i time se hrani?
Nisam znala. Ali, strasno me zanimalo. Da li sam ja nekad nekom bila to? To sam znala, nisam. Ili ako jesam, bilo je uzajamno.
Da li je moj Neko od onih koji mogu da prepoznaju da li druga osoba za njih oseca bliskost? Da li uopste on postoji?
Nisam znala ali sam zelela da budem negde drugo.
Zamisljala sam druge kontinente, druge filmove, druge krevete.
I da nisam tu, gde sam toliko silno zelela da budem, u doba myspace-a, i zelje za begom.
Izgleda da cu ceo zivot hteti da pobegnem negde, a kada dodjem do tacke
da vise ne zelim da bezim, ostacu. Ili cu mozda zazmuriti i pobeci na drugu stranu.
Pun ormar
Zivela je jednom jedna divna devojka, u jednom lepom gradu. Imala je najlepse haljine, najzarazniji smeh, i najlepsu kosu. Posle se ispostavilo da je zivela u stracari. Punoj sranja koja joj nisu potrebna. Sranja koja su navukli njeni roditelji, koji su uzgred bili navuceni na teleshop, kupovinu iz fotelje. Imali su aparat za luk, krompir, dim od cigareta, dva usisivaca, jedan na vodu i jedan na neke kese. Imali su sve moguce rende, secka, juice maker-e, specijalne kese za zamrzavanje. Imali su pojase za topljenje masti koji su radili na baterije i od kojih si dobijao elektro sokove!!!! Posudja tek sto su imali! Pa mogao si tri dana da pravis slavu, sto se i desavalo. Svetog Nikolu oni slave. I tako, kad bude slava svi se okupe, i stan postane jos tesnji, jos se nakupi vise poklona, sitnica, nepotrebstina, i sve samo sranja. Sranja, sranja, svuda okolo!!! I ta devojka, cim bi izasla napolje, pruzila bi korak. Skaktuala bi ulicom, zanosno se smesila prolaznicima, ustajala bakama i dekama u gradskom prevozu. Svako bi pozeleo tu devojku, kada bi je video na ulici. Bila je lepa, zgodna, visoka, obucena sa stilom. Oko sebe je imala uvek lepe i fine drugarice. Na zurkama, u klubovima, uvek bi poznavala sve bitne ljude. Ali, devojka je imala tajnu. Njen dom je bio pretrpan sranjima! Nikada nikome nije mogla da kaze pravu istinu. "Dobar dan" govorila bi. "Hej, cao, kako si?" govorila bi. ali nikada, nijednom, za ceo svoj zivot nije rekla "KOD KUCE IMAM GOMILU SRANJA!" jako glasno, kao sto to sada ja radim. Naravno, nekoliko njenih najblizih prijatelja je znalo, ali to je bila precutna tajna.Nije bila njihova stvar da govori tako nesto drugima. Kako bi to izgledalo da ona dodje i kaze "Ej, kod nje je bas bas goomila sranja u kuci." Uopste ne bi bilo drugarski. Zato su cutali. Devojka je trpela svoje roditelje. Oni su nastavili da kupuju, nova stolica, nova slika, nova fotelja, novi tepih, da se sve to pod njega ugura. I niko da kaze "PRESTANITE SA SRANJIMA!!!" Devojka je bila mila, tako se i zvala, Milica. Pomagala bi majci kad je to od nje trazeno, a i kada nije, brinula se o njoj, i o njenom ocu. Takodje se brinula i o svom mladjem bratu, jer njega su tukli u skoli. Oni su na njemu namirisali da je kod njegove kuce velika gomila sranja, pa su to odlucili da mu ne oproste. Ona ga je branila. Milica se brinula o svemu, o svemu, a najvise o svom ormaru. Milicin ormar je veliki. Od poda do plafona, nalazi se u njenoj sobi. Jedinoj sobi u kojoj nema mnogo stvari. Sem nekih kutija, tu i tamo, kad njena majka ostavi, jer nema gde drugo da odlozi, a dolaze gosti. Njen ormar je pun stvar, ladice, pregrade, ofingeri, sve je prepunjeno. Nema mesta ni za jednu jedinu stvar. Vreme je da Milica dobije samar od svog oca, na slavi, pred svim gostima, jer nije donela odgovarajucu rakiju. Donela je Sljivu, a trazili su Dunju. I tako, otac ju je osamario. I njoj se zavrtelo u glavi. Cela soba, prepuna sranja zavrtela joj se u glavi. Videla je svoje roditelje, rodjake, njihove prijatelje, kako se vrte oko nje, poput vrteske. I onda se desilo nesto neocekivano. Velika eksplozija! BUUUUUUUUUUUM. Dolazilo je iz Milicine sobe. Njena majka je ucinila jednu od velikih gresaka u svom zivotu, a cinila ih je mnogo... I otvorila vrata od Milicine sobe. U tom trenutku, sva Milicina odeca iz ormara je pocela da izlece napolje, svi njeni dzemperi, majice i kosulje su izleteli, pravo na goste, pravo na njenu porodicu. Ona je istrcala iz kuce, osramocena, i tuzna. Dugo je hodala. Posle nekog vremena, vratila se u stan. Jos uvek je bilo gomila sranja, ali to niko nije primecivao, svi su bili veseli i pijani. Milica je otisla u WC. Tamo je izvadila ocev pribor za brijanje, i presekla sebi vene. Nasli su je u ranim jutarnjim casovima, i sva njena odeca iz ormara bila je sada, samo oko nje. Njeni roditelji vise nikada nisu ni pomislili na teleshop.
