Onome koga se to tiče
Postoji jedno mesto, na reci. Kod novog mosta na Adi. Stara, napuštena fabrika, pretvorena u oazu.
Fabrika šećera.
Zamišljam kako izgleda mesto na koje valja otići, kad završiš sa ovim svetom, i na pamet mi pada samo ona.
Na putu ka fabrici, jednom sam se zaustavila na ulici i kupila roman koji se zove Onome koga se to tiče. Na poslednjoj strani, autor romana rekao je da se tako zove zato što ne želi da svoje junake, smešta u poseban period, daje im konačan identitet, i zaokružuje njihove priče. To je priča svakog, i svih. Ona se dešava svuda- ovde i tamo. Tako je njegov pokušaj da ispriča priču koja nema kraj, i da ispriča pričanje priče nazvan "Onome koga se to tiče".
Ulazim u zimsku baštu, koja je sva u staklu, prepuna retkih biljaka, koje se baškare, i pokazuju. Dočekuju me psi. Kada završimo razmenu neverovatne sreće i ljubavi što smo se sreli ponovo, pogled mi sleti na jedno od nekoliko ogledala, u kome kao da je uvek savršena fotografija, koju nikad neću uspeti da napravim. Moje lice bude ozareno, a pozadina nestvarna. Zaobiđem mermerne stolova, teške gvozdene stolice, i ulazim u Indijski restoran. Trenutno napolju pada sneg, a u indijskom restoranu gori vatra u kaminu. Par divnih ljudi pije čaj i diskutuje o književnosti. Tri stranca se smeju sa jednim dragim mi dečkom. Prilazim da se pozdravim i usput dodirnem veliki klavir. Taj klavir je Jovan ostavio tu, jer ga tamo gde je pre bio, nije niko svirao. Klavir je sad srećan, sem ako se neko ne penje na njega.
Onaj koga se tiče prostor o kome ja govorim, može da pročita ovo jednom, može nikad, može da oseti tugu, bes ili bol, a može i da proba nešto da promeni. On će da se prepozna, i sigurno da će znati da pišem baš njemu.
Jer, istina je, samo tebi pišem. Pitam se šta osećaš dok ovo čitaš, i da li te zanima nastavak priče o predivnom mestu, napravljenom za sve kojih se tiče?
Fabrika šećera, pretvorena u oazu umetnosti, spoj nespojivog, Jugoslaviju, njenu moć, i simboličnu predstavnicu utopije. Zemlja svih, bratstva i jedinstva. Zvuči pospano. Ali, istina je.
Sve to kako ovaj prostor izgleda je manje bitno.
Njegova uloga u tvom životu je ono što se računa. Ta rupa u kosmosu, živa rana kapitalizma, hijerarhije, zdravog razuma, oko sebe okuplja najrazličitije sudbine. Niko nikada nije sasvim slučajno kročio u taj prostor. Niko nikada nije pogrešio, izašao i zauvek zaboravio.
Zahvaljujući njoj, poveruješ u magiju. Poveruješ da još uvek postoje principi. Naučiš ko je pisao Šekspirova dela, naučiš da to ne smeš naglas da kažeš. Greješ se rečima, informacijama, lavežom pasa, suludim situacijama u koje upadaš. Naučiš kako se pravi sok od ruže, i gde može da se uzme najbolji duvan. Stvoriš umetničko delo koje će biti shvaćeno tek za nekoliko decenija (Jegunica ft Ksendža I've got them AIDS). Naučiš da poštuješ ljude, da voliš one koje ne razumeš. Naučiš da nisi najvažniji, štaviše, naučiš da si nebitan. Odlučiš da pustiš da te boli, jer znaš da će proći. Vidiš kako izgleda biti izdan, sam, i živ. Vidiš i kako izgleda biti odan iako za to ne dobijaš ništa. Shvatiš da je suludo očekivati. Shvatiš da ništa ne znaš.
Osećaš moć, slabost, ljubav, ljubomoru, bol, sreću, tugu i olakšanje.
Sve to u jednom trenutku.
Sretneš zauvek ljude bez kojih ne možeš da zamisliš svoj dan.
Nađeš utočište, krevet, krov (koji prokišnjava) nad glavom.
Besan na sebe, što si proklet, jer si spoznao nešto bez čega više nikada nećeš moći.
Nešto što te troši zauvek, što te postavlja na mesto jednakog i kad si najbolji, nešto što te hrani i izgladnjuje, i što ti posle tog mesta više nikada ništa drugo neće valjati.
U tom prostoru, shvatiš, da te se tiče pravda.
Shvatiš da voliš.
Život je gorak.
Zbog toga je dobro da što veći deo njega provedeš u fabrici šećera.
Odgovori
„Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“
-Hoćeš li poći sa mnom u hodočašće?
-Ne znam mnogo o tome...
-Postoji nekoliko obećanja koje moraš dati.
Prvo je da nikom ne govoriš kada krećeš i kuda ideš. Nije ga teško ispuniti, budući da nećeš ni znati odgovor.
Drugo predstavlja tvoj zavet da ćeš na hodočašću u svakom trenutku govoriti istinu, nikada ne smeš da slažeš ljude koje sretneš, ma koliko bilo lako i jednostavno to učiniti. Moraćeš da govoriš istinu.
Treće obećanje je da ćeš morati da vodiš dnevnik. Svaki dan.
Četvrto, nosiš samo najneophodnije, i ono čega želiš da se otarasiš.
-Sviđa mi se. Ali, ne razumem ovo čega želim da se otarasim?
-Ako postoji neki predmet, odeća, pismo- bilo šta što te drži kao u kandžama i vuče nazad, ne da ti da počneš ispočetka, treba da se otarasiš toga. Možeš to da spališ, ili pokloniš nekom na svom hodočašću.
-U redu.
-Dakle, pristaješ?
-Rado bih da pristanem, ali ne mogu. Potrebni su mi detalji. Imam obaveze. Imam svoj život ovde. Nije to tako jednostavno. Drugi računaju na mene.
-Probaj da prelomiš.
Mrak.
Svetlo.
Ruka u ruci. Dodiri koji drmaju i smiruju u isto vreme. Osećaj pripadnosti i rastrojstva. Pramen kose. Ugao usana. Zenica oka, koja se širi. Šljive na stolu, u šljivama univerzum. Belo svetlo maglovitog Vojvođanskog jutra. Sreća, tuga i znoj.
-Nije lako to odlučiti. Imaš neko vreme da razmisliš.
-Koliko vremena?
-Koliko traje celi život?
-Ne bi me niko čekao toliko dugo.
-Niko ne kaže da treba da te se čeka decenijama, samo kažem da imaš na raspolaganju sve vreme ovog sveta da odlučiš. Ne znači da treba da ga i uzmeš. Vreme ne postoji. Sve je tako kratko, da stane u zvuk koji čuješ kada ubereš šljivu.
-U čemu je poenta sa šljivama?
-Ne razumem?
-Zašto stalno šljive? I tamo, dok smo posmatrali ono dvoje ljudi, bile su šljive.
-Nismo ih posmatrali. Videli smo ih.
-Tačno, ali šljive?!
Zvono na vratima. Koraci. Iščekivanje. Poznati mirisi. Bose noge, i cipele. Propinjanje na prste. Cigareta kako gori. Blaga nelagoda. Tuga i zadovoljstvo. Muzika, tako poznata, a čuješ je prvi put.
-Nije bilo šljiva ovog puta.
-Čega je bilo?
-Hm, ne znam?
-Možeš li da pođeš na hodočašće?
-Kako bi ovo moglo da mi pomogne da odlučim? Ja nisam jedno od ovih ljudi, ovo mi ne predstavlja ništa. Čak im ni lica ne vidim.
-Njihova lica ne postoje, oni su samo siluete. Oni su fikcija. Tvoj put do odgovora koji tražiš. Ja ne upravljam ovim slikama. Njima upravljaš ti. U njima tražiš svoj odgovor. Odgovor da li želiš da pođeš.
-Ja želim da pođem, samo ne mogu da ostavim sve. Jedno je želja, a drugo su mogućnosti.
-To je najbesmislenija stvar, koju je iko ikada izrekao. Glupa fraza i izgovor. Nastavi da tragaš za odgovorom.
Samoća. Strah. Besmisao. Mrak. Nijedna slika. Nijedan zvuk. Umanji prizor, pronađi nešto, šljivu, bilo šta. Ničeg.
-Ovo je bilo užasavajuće.
-Šta je sad?
-Ništa. Mislim da je to bila smrt.
-Naprotiv, bio je to život.
-Kako je ovo mogao biti život? Život je predivan! Pun boje, ukusa i mirisa! Ovo je bilo ništa.
-To je bio život nekog ko se vodi tvojom frazom da je želja jedno a mogućnosti drugo. Pokušaj ponovo. Nađi odgovor.
-Ne želim više da igram ovu glupu igru. Ne znam odgovor! Isuviše mi je malo godina da bi odgovor postojao u meni! Hodočašće! Previše neodgovorno. Previše...
-Život u strahu, gotovo i nije život. Život u strahu je ono što smo malopre videli- ništa.
-Ne plašim se ničeg. Mene strah ne paralizuje, mene strah budi. Ja mogu sve lakše kad je strah tu.
-Hodočašće?
-Ne plašim se da krenem! Plašim se posledica!
-Ne razumem.
-Plašim se da ću povrediti druge.
-Kako bi oni imali veze sa tim?
-Računaju na mene.
-A, ti? Na koga ti računaš?
-Na sebe.
-Šta onda nije u redu sa tom slikom?
-Ne znam. Boli me glava.
-Probaj još jednom da nađeš odakle tvoj strah potiče.
-Plašim se bola.
-To nema smisla. Sve što može da boli, već boli. Dalje?
-Plašim se, ne znam, jednostavno me je strah.
-Ko je najvažniji?
-Neko drugi, ne ja.
-Zašto tako misliš? Zato što ću ja preživeti, a nisam sigurna da drugi hoće.
-To je njihova borba. Vratimo se na tren...
Zvuk koji se stvara kada se ubere šljiva. Šljiva u ruci. Svemir u njenoj ljusci. Zvezde, mlečni putevi. Liči na svemir. Ali, to je šljiva. Zvuk koji se stvara kada se ubere šljiva je kratak, ne postoji, ne može ni da se imitira.
-Šta s tim? Besmisleno je.
-To je trajanje nečijeg života. Tk. Gotovo.
-Znači, ovo je jedno od onih filozofskih gluposti, život je kratak, nemoj da se plašiš, sjebi sve oko sebe i radi ono što ti želiš?
-Ako dozvoliš..
-Ne. Ne dozvolim. To je sebično, i nije u redu.
-Kada se radi o drugima, tebi je u redu.
-Zašto tako nešto kažeš?
-Šta smo videli na početku? Dvoje ljudi...
-To ne znamo. To smo gledali... Ljubav.
-Da, njihova se ljubav pravda. Gde je tvoja ljubav?
-Ne pravda se njihova, već svaka, koja je prava.
-Znaš li šta znači prava ljubav?
-Evo ga opet... Šljiva u svemiru?
- Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.
-A, šta ako ne pokaže svoju punu snagu nikada, za celog života?
-Onda će biti samo slike, ritam, osećaj, poneki miris.
-Slike su ponekad dovoljne.
-One su tako malo spram onog što svako od nas zaslužuje.
-Ja mislim da znam ko su ono dvoje ljudi.
-I ja mislim da znaš.
-Hoće li ikada biti više od slika?
-Zavisi od njih. Samo od njih.
-Ne bi bilo fer da njihova ljubav ne doživi punu snagu.
-Mnoge stvari nisu fer.
-Jesam li ja videla te slike, jer treba da dođem do odgovora da li da krenem na hodočašće?
-Već smo na hodočašću...
Otvori platnenu torbu. U njoj su šljive. Ispadaju iz torbe na prašnjavu zemlju, kotrljaju se po zemlji, fokus je na jednu, u nenoj ljusci svemir, u njemu planeta, na planeti reljef, još bliže, zemlje, gradovi, ljudi, ja.
Jurim prstima po tastaturi da im kažem.
I sada, eto, znaju...
Vreme u nazad.
Do ovog trenutka.
-Hoćeš li poći sa mnom u hodočašće?
-Ne. Imam odgovore.
-U redu.
Sećanje na april, kapljice i sav za za zu
Proleće u Beograd ne dolazi kada otopli.
Ono dolazi kada se u dvosobni stan od šezdeset kvadrata, sa dve potpuno izgubljene duše, useli vitez ranog srednjeg veka.
Druga godina života u mom stanu, koji sada miriše na mene. Na knjige, na umetnost, na ručno pravljene sapune i na melanholiju. Miriše na radio i na VH1.
Stan koji ima velike prozore i visoke plafone.
Živele smo tužno i sporo. Ponekad smo bile lude. Lutale smo ulicama, pabovima i tražile smisao. Borile se sa velikim i malim stvarima.
Smatram da je svakom studentu, koji ne zna šta radi sa svojim životom, neophodno da doživi sledeće stvari:
-Padne najlakši ispit
-Ostane potpuno bez novca
-Ima seks sa dva različita čoveka u istoj sobi u periodu od mesec dana
-Skuva testeninu i u nju stavi pavlaku, kečap, majonez i tri koluta salame
Kada je bilo hladno, sivo i neprimetno, tada smo najviše pile kafu, pričale, čitale, plakale, živele, traćile sekunde i minute.
Sada je toplo.
Došlo je proleće.
Dragan ustaje svako jutro u šest. Odlazi na posao, posle ide da piše istoriju, ima probu u KPGT-u (predstave za koju svim silama svi navijaju da se kad tad završi), i dolazi u svoj novi dom. U naš dom. Dom ružnih stopala! Dom lepih grudi! Dom pijenja čaja! Dom pušenja cigareta! Čardak ni na nebu ni na zemlji. između uspavanog Vračara i bučnog bulevara. Dom tri budale.
Tu se dešava moja umetnost. Naravno, počela je spontano. Dugo sam smišljala kako i šta da radim. Dugo sam iščitavala Pavezea i pokušavala da ga smestim u sve moguće situacije. I onda se situacija sama od sebe, tek tako, lako, dogodila.
Jelena i Dragan. Njih dvoje kao kapljice na staklu koje klize polako, dok se ti smaraš na času neke fizike, gde moraš da budeš tih, ali ne moraš da obraćaš pažnju. Kapljice koje klize i ja ih pratim prstom, tek ponekad ih usmeravajući šta, kako i gde. Rađa se umetnost. Ne mogu da kažem da je vrhunska, možda čak nije ni prava. Ali, ko ste vi da sudite mojoj umetnosti? Ja je pravim, ona je moja. I kapljice su moje.
Ja volim moje kapljice.
Te dve duše, smeštene u tela dvoje predivnih ljudi, sa blistavim umovima, poganim jezicima, i ružnim stopalima, ostavljaju svoje najbolje i najgore, svoje strahove i najdublje težnje, u vazduhu, izgovorenim replikama likova koje igraju.
I ja ih pustim.
Stvara se nešto čarobno, i mi smo deo toga.
Danas smo Jelena i ja ustale kasno, spremile stan, učile njenu sociologiju, ugostile Ninu, pile kafu, nekoliko puta. Pile jako mnogo soka koji je Dragan doneo iz prodavnice u kojoj radi, jer je bio na sniženju, i živele. Jednostavno bile. Negde oko deset uveče smo otišle da prošetamo bulevarom, po toplu hranu, studentsku gozbu, koju krasi ime PIZZA Caribic. Prijao nam je vazduh, uspavanost bulevara, neobično malo ljudi, i svetla koja nas prate. Razmišljala sam kao što uvek radim, samo o mojim kapljicama. I razmišljala sam kuda nas vode.
Srele smo Dragana pri povratku u stan. Nosio je pune kese hleba (njegovo omiljeno jelo) i grickalica (naše omraženo jelo). Svako naše već ritualno sedenje oko staklenog, besmisleno preteškog stola, svodi se na paljenje cigarete za cigaretom, sumiranje utisaka dana, i prepričavanje detalja koje niko drugi nije ni primetio. Uvek se smejemo, uvek je kao da ponovo do jaja blejimo. Kao da smo pijani, kao da smo drogirani. Kao da smo mladi. Kao da jesmo.
Ne mogu a da se ne zapitam koliko dugo će trajati naša zaljubljenost.
Kada tek stupiš u vezu, to je kao medeni mesec. Mi smo cimeri na medenom mesecu. Sve nam je slatko, sve je dopušteno.
U priči se nekako desilo da mlada Džo koju je skroio Lars Von Trier,a sa kojom ja slučajno živim, (Lars se malo zajebao pravo ime joj je Jelena), otkriva kako je napaljena kao ZMAJ.
Da, zmaj. Ne znam, ne znam!
Počeli smo sa insinuacijama.
Sledeće što znam nalazimo se u spavaćoj sobi na velikom krevetu. Dragan leži na stomaku, vidi mu se tetovaža ne leđima. Jelena presvlači čarape iz mrežastih dokolenica, u haltere. Smejemo se, i živimo. Normalno, normalno.
Živimo. I jesmo.
Smejem se ja, smeje se Dragan, smeje se MALI DRAGAN, Jelena i njena hu ha. Smeje se sav za za zu sa nama.
I odlazim u sobu, sa osmehom na licu. Proveravam da li su mi se poskidali filmovi. Znam da Dragan i Jelena neće imati seks. Znam da oboje trebaju da ga imaju. Mislim o tome kako ja ne moram da ga imam. Na milisekund me to brine. Palim cigaretu, otvaram word.
Pišem ovo, kako živimo...
Živimo kao umetnici. Bez cilja. Na račun odraslih, ali smo taj račun zaradili, a neki od nas još uvek zarađuju. Živimo kao kad se stvarno živi. Obično, i predivno.
I stvaramo život. Običan i predivan.
Živimo proleće u Beogradu. Kao vitezovi besmisleno teškog staklenog stola.
