Devet dana
Najstarija priča na svetu.
Dečak i devojčica su se zaljubili. Dečak je to prvi rekao. Devojčica likovala, on je porekao, ona je plakala.
Prošle su godine, oni su se povremeno viđali, i svaki put bi neko od njih porekao, a neko rekao. Igrali su se „ne dam ti se" igre. Igre koja nema kraj.
U vremenu koje je prošlo između, nisu samo postojali. Oni su posebni, i dešavali su im se drugi snovi, drugi ljudi, mesta, zvezdana neba, peščane plaže, vikendice, rođendani, mature, ispiti.
Desile su im se i ljubavi. Neke su bolele, trajale duže od drugih. Ljudi koji su ih sreli, bili su važni ili nevažni. I bilo je onih zbog kojih se broje dani, danima. Ali, nije bilo onih zbog kojih godinama brojiš dane. To se samo jednom desi.
Dešava se da zaboravim. Pomislim, "Predivno! Pogledaj kako si odrasla, zrela i pametna! Uopšte više nisi devojčica koja broji dane!" A onda se čuje zvuk neke poruke, ili nam se pogledi sretnu u nekoj velikoj gužvi, ili u autobusu zamiriše neko na dobro poznati, misteriozni, muški parfem i vrati se kao da nikad nije ni nestalo. Vrati se kao da kaže "Glupačo, zar si mislila mene da se rešiš?!"
E, a kada se vrati- okružena ljudima, pijem, smejem se, pišem, ali nijednom, baš nijednom, ne mislim na njega.
Nijednom, baš nijednom, ne dođe mi da napišem poruku, ili da okrenem taj broj. Ne proveravam mu profile na društvenim mrežama, ne gledam naše snimke, a najviše od svega NIKADA ne razmišljam o njemu pred spavanje, i ne prisećam se ko je šta i u kom momentu rekao. Zato što, u suštini, meni uopšte nije stalo...
Ja ne znam čak ni šta bih rekla kada bi me on pozvao. Ne zanima me ni šta radi, ni da li mu se spava, ili je gladan, niti kako se smeje, i sa kim se trenutno čuje. Ništa od toga me ne zanima.
To me ne zanima već čitavih devet dana.
Takođe, uopšte se ne plašim šta će sa nama biti, ne plašim se da njegovo sveprisutno neprisustvo mene ne zaledi, i da ga zauvek ne otpišem, ne plašim se da me neće pozvati jako dugo, a kada me bude pozvao, da me više neće biti briga.
Strah je osećanje koje mi je potpuno strano u ovoj situaciji.
Ne znam šta je to, možda je to samo do mene, možda druge devojčice nisu takve, možda su sve obrnuto.
Dečaci, s druge strane, oni... Piju, prave se odrasli, mnogo zauzeti, provode vreme sa svojim drugarima i rade razne stvari sa drugim devojkama, i nekad se sete, ali, oni su previše puta rekli, a premalo puta porekli, da bi bili ti koji brinu.
Ali, ne brinem ni ja, nisam ja kao druge devojčice.
Ja nisam kao druge devojčice već čitavih devet dana.
Pismo nepoznatom dečaku
Ponovo pišem tebi.
Dugo se nismo čuli, pitam se gde si sada. Spavaš li? U nekom mekom krevetu, sa zvezdama iznad glave.
Možda se nećemo sresti nikada, a ja te slušam kako spavaš.
Zuji muzika u prostoriji. Negde iznad Jadranskog mora, moje misli iščeznu u vetru. Znaš li da se osmehujem kada pomislim na tebe?
Da li ti pored ruke leži ženska ruka? Prava, manikirana, tankih prstiju i uskih šaka? Neka koja nije kao moja, i baš je u tome problem?
Dugo ti nisam pisala, zato što nisam znala šta da ti kažem. Mislim da ću uskoro moći da volim. Možda je vreme da se pojaviš. Negde, ispred trafike, na ulazu u klub. Negde kod Filipa u stanu, na Dorćolskom jazzu, negde između Rambovih improvizacija i mojih gutljaja vina. Ili možda negde na ulici. Na autobuskoj stanici. Negde, u vozu. U restoranu, u kafiću. Negde, u mom snu, ono, pojavi se, nasmeši, ostavi broj. Pozvaću te. Jednom, kada se napijem, baš mnogo. I progutam ponos.
Neću biti uplašena. Sigurna sam u to. Biću hrabra.
Sama ću, sve.
Da li si ti možda sad budan? Možda si upravo voleo devojku sa ženskim rukama? Možda pališ cigaretu. Sklanjaš kosu sa lica. Skupljaš je u šaku. Možda pored tvog kreveta stoji Heseov roman, a ti gledaš kroz njega, i misliš na mene. Koju ne poznaješ. Nikada je nisi video. Misliš li kako sedim u svom stanu u staroj stolici, sa laptopom na krilu i pišem ti pismo?
Pismo tebi.
Nekako je najgore kada ne znaš odakle da počneš.
Kada bismo stajali na mesečini, zamolila bih te da me poljubiš. I taj poljubac ne bi živeo u mom filmu, živeo bi u meni.
I onaj dodir, pred dodir.
I dah na koži.
I reči koje ne moraju da se ispričaju nego se jednostavno lako čitaju iz pokreta, i skupljenih usana.
Iz odsjaja u trepavicama, i u bradi. Sigurno imaš bradu. Onu od nekoliko dana.
Sigurno mirišeš. Izgužvani su ti čaršavi.
Sigurno si sam, sa njom.
I ja sam sama...
Piši mi.
Smešiću se do tada.
Sloboda
Dugo nisam plovila po reci na kojoj sam odrasla.
Desilo se sasvim slučajno da sam posle završenog posla u jednom gradiću koje ima prelepu zgradu pozorišta i ljude koji umeju da budu prijatelji završila na svojoj reci. U malom čamcu. I tu me iz mira i razmišljanja, pokupila moja drugarica. Moj stari prijatelj. Srećan je čovek koji ima takvog prijatelja, pa vašem prijateljstvu nikakva struja ne može da naudi večno. Ono uvek postoji. Ona je došla po mene i mi smo uplovile u sadašnjost. Ostaci od prošlosti su plutali okolo, ali na dobar način. Budućnost je tek trebala da bude, mi smo je pravili. A večnost- stalna sadašnjost se tkala. Sedele smo u okružene ribama, i travama koje rastu u vodi, i pile smo belo vino i pričale. Ona je govorila, ja sam razumela. Lečile smo nekim starim načinima nove rane.
Došlo je još ljudi. Otišli smo da nam sviraju i pevaju cigani, otišli smo da ja pevam.
I glas se probijao kroz sve moguće opne, i uživali smo. U slobodi, u spontanosti.
Na našoj reci.
Posle toga su mi dani tekli sporo. Znala sam da u meni postoje reči koje želim da napišem. Čekala sam te reči, i one su sada ovde.
Nikada ne treba zaboraviti kako umirujuća i korisna može da bude plovidba rekom na kojoj si odrastao. Ona te zna, najbolje. I uvek će polagati na tebe pravo. Kao i ti na nju.
