Četka
Moj od skora omiljeni blog ima novi post, koji želim podeliti sa vama.
Na donjem
Dorćolu ima jedna stara kuća, iza kuće ogromno dvorište, ali kada se
udje unutra deluje da je mnogo veće zato jer je obraslo u visoku gustu
trsku, pa se ne nazire gde je dvorištu kraj.
U toj kući ne živi niko.
Kroz kuću bez vrata i prozora se prođe u dubokim cipelama jer unutra ima kopriva i životinja o kojima u komšiluku nemaju pojma.
Usred tog trščanika sedi jedan starac duge bele kose i brade i bosih nogu. Ispred sebe ima jednu drvenu kutiju za cipele.
Samo on zna šta je u toj kutiji.
Samo on zna.
U kutiji životari jedna obična varoš. Sve se lepo vidi. Trg, sporedne i slepe ulice.
U kućama promiču uspavani ljudi-tragači koji posustaju.
U varoši ima jedna napuštena kuća i dvorište obraslo u trsku.
U trščaniku u samoj sredini sedi jedan mladić koji ima novu drvenu kutiju u kojoj se nalazi jedno selo.
U selu dvorište. Usred guste i vlažne trske stoji devojka raširenih
ruku. Daleko pod njenim nogama je zaboravljeni grad. Kolena joj
klecaju. Devojka se mršti gladna ljubavi. Traži oslonac.
Starac duge bele kose i brade vidi u kutiji njenu glad za lepotom i
dubokim dahom. Vidi glad koja nikada neće biti smirena, i vidi glad koja
će izbledeti u vremenu. I vidi devojku koja to više neće biti.
Mladić ne vidi devojku, ali zna da je ona tu, i ona zna da je on tu.
Vetrovi duvaju i duvaju i duvaju. Duvaju kroz oker napukline.
Melodija što izlazi iz trske nije neobična, lepa je ili tugaljiva u vreme letnjih kiša.
Starac jednolično udara u goč, budi uspavane tragače.
Svi koji će se sresti – ugledaće se u svoj čas. I otići će.
autor bloga je Filip Gajić (www.filipgajic.com)
Sta zelim
Milica je ubrzo otisla. Ja sam ostala sama u pomalo mracnom stanu
dobrocudnog duha, koji nije bio tu, vec je otisao u grad duhova, da
poseti svoju porodicu.
Razgledala sam po hiljaditi put taj prostor, koji mi je sudjen da u njemu provedem tolike sate i dane.
Ponovo sam se bavila problemima. I onda je interfon zazvonio.
Bio je to moj prijatelj, sa kojim se znam jako dugo. Moj jedan jedini
pravi dokaz da sam dete svoje generacije. Moja ljubav sa interneta. Hej,
bile su to godine srednje skole, dokonosti i imala sam na umu samo beg.
Tako se na stranici myspace javila i ta sudbina. Dugo smo se culi, on
je bio neko na koga sam racunala, kad dodjem u Beograd, i sada, kad sam u
Beogradu, ne mogu ni da zamislim da ikad budem sa njim.
Dosao je, i trebalo je da pogledamo film.
Nemam bliskost sa njim. Tokom celog filma, mislila sam samo o jednoj stvari.
Bilo je to o muskarcima koje poznajem i koji, bar po mojim saznanjima, ovo rade svakodnevno.
Da li oni, ili konretno on, moj Neko, lezi s raznim devojkama, i pruza im ljubav, koju ne oseca
zaista za njih? Da li se oseca tako pogresno i prazno, ili pronalazi u
tome smisao, i time se hrani?
Nisam znala. Ali, strasno me zanimalo. Da li sam ja nekad nekom bila to? To sam znala, nisam. Ili ako jesam, bilo je uzajamno.
Da li je moj Neko od onih koji mogu da prepoznaju da li druga osoba za njih oseca bliskost? Da li uopste on postoji?
Nisam znala ali sam zelela da budem negde drugo.
Zamisljala sam druge kontinente, druge filmove, druge krevete.
I da nisam tu, gde sam toliko silno zelela da budem, u doba myspace-a, i zelje za begom.
Izgleda da cu ceo zivot hteti da pobegnem negde, a kada dodjem do tacke
da vise ne zelim da bezim, ostacu. Ili cu mozda zazmuriti i pobeci na drugu stranu.
Pun ormar
Zivela je jednom jedna divna devojka, u jednom lepom gradu.
Imala je najlepse haljine, najzarazniji smeh, i najlepsu kosu.
Posle se ispostavilo da je zivela u stracari. Punoj sranja koja joj nisu
potrebna.
Sranja koja su navukli njeni roditelji, koji su uzgred bili navuceni na
teleshop, kupovinu iz fotelje. Imali su aparat za luk, krompir, dim od
cigareta, dva usisivaca, jedan na vodu i jedan na neke kese. Imali su
sve moguce rende, secka, juice maker-e, specijalne kese za zamrzavanje.
Imali su pojase za topljenje masti koji su radili na baterije i od kojih
si dobijao elektro sokove!!!! Posudja tek sto su imali! Pa mogao si tri
dana da pravis slavu, sto se i desavalo. Svetog Nikolu oni slave. I
tako, kad bude slava svi se okupe, i stan postane jos tesnji, jos se
nakupi vise poklona, sitnica, nepotrebstina, i sve samo sranja. Sranja,
sranja, svuda okolo!!!
I ta devojka, cim bi izasla napolje, pruzila bi korak. Skaktuala bi
ulicom, zanosno se smesila prolaznicima, ustajala bakama i dekama u
gradskom prevozu.
Svako bi pozeleo tu devojku, kada bi je video na ulici.
Bila je lepa, zgodna, visoka, obucena sa stilom. Oko sebe je imala uvek
lepe i fine drugarice. Na zurkama, u klubovima, uvek bi poznavala sve
bitne ljude. Ali, devojka je imala tajnu.
Njen dom je bio pretrpan sranjima!
Nikada nikome nije mogla da kaze pravu istinu.
"Dobar dan" govorila bi.
"Hej, cao, kako si?" govorila bi.
ali nikada, nijednom, za ceo svoj zivot nije rekla
"KOD KUCE IMAM GOMILU SRANJA!" jako glasno, kao sto to sada ja radim.
Naravno, nekoliko njenih najblizih prijatelja je znalo, ali to je bila
precutna tajna.Nije bila njihova stvar da govori tako nesto drugima.
Kako bi to izgledalo da ona dodje i kaze "Ej, kod nje je bas bas goomila
sranja u kuci."
Uopste ne bi bilo drugarski. Zato su cutali.
Devojka je trpela svoje roditelje. Oni su nastavili da kupuju, nova
stolica, nova slika, nova fotelja, novi tepih, da se sve to pod njega
ugura. I niko da kaze "PRESTANITE SA SRANJIMA!!!"
Devojka je bila mila, tako se i zvala, Milica.
Pomagala bi majci kad je to od nje trazeno, a i kada nije, brinula se o
njoj, i o njenom ocu. Takodje se brinula i o svom mladjem bratu, jer
njega su tukli u skoli. Oni su na njemu namirisali da je kod njegove
kuce velika gomila sranja, pa su to odlucili da mu ne oproste.
Ona ga je branila.
Milica se brinula o svemu, o svemu, a najvise o svom ormaru.
Milicin ormar je veliki. Od poda do plafona, nalazi se u njenoj sobi.
Jedinoj sobi u kojoj nema mnogo stvari. Sem nekih kutija, tu i tamo, kad
njena majka ostavi, jer nema gde drugo da odlozi, a dolaze gosti.
Njen ormar je pun stvar, ladice, pregrade, ofingeri, sve je prepunjeno.
Nema mesta ni za jednu jedinu stvar.
Vreme je da Milica dobije samar od svog oca, na slavi, pred svim
gostima, jer nije donela odgovarajucu rakiju. Donela je Sljivu, a
trazili su Dunju.
I tako, otac ju je osamario. I njoj se zavrtelo u glavi.
Cela soba, prepuna sranja zavrtela joj se u glavi. Videla je svoje
roditelje, rodjake, njihove prijatelje, kako se vrte oko nje, poput
vrteske.
I onda se desilo nesto neocekivano.
Velika eksplozija! BUUUUUUUUUUUM. Dolazilo je iz Milicine sobe.
Njena majka je ucinila jednu od velikih gresaka u svom zivotu, a cinila
ih je mnogo... I otvorila vrata od Milicine sobe. U tom trenutku, sva
Milicina odeca iz ormara je pocela da izlece napolje, svi njeni
dzemperi, majice i kosulje su izleteli, pravo na goste, pravo na njenu
porodicu. Ona je istrcala iz kuce, osramocena, i tuzna.
Dugo je hodala.
Posle nekog vremena, vratila se u stan. Jos uvek je bilo gomila sranja,
ali to niko nije primecivao, svi su bili veseli i pijani. Milica je
otisla u WC.
Tamo je izvadila ocev pribor za brijanje, i presekla sebi vene.
Nasli su je u ranim jutarnjim casovima, i sva njena odeca iz ormara bila
je sada, samo oko nje.
Njeni roditelji vise nikada nisu ni pomislili na teleshop.
