Onome koga se to tiče
Postoji jedno mesto, na reci. Kod novog mosta na Adi. Stara, napuštena fabrika, pretvorena u oazu.
Fabrika šećera.
Zamišljam kako izgleda mesto na koje valja otići, kad završiš sa ovim svetom, i na pamet mi pada samo ona.
Na putu ka fabrici, jednom sam se zaustavila na ulici i kupila roman koji se zove Onome koga se to tiče. Na poslednjoj strani, autor romana rekao je da se tako zove zato što ne želi da svoje junake, smešta u poseban period, daje im konačan identitet, i zaokružuje njihove priče. To je priča svakog, i svih. Ona se dešava svuda- ovde i tamo. Tako je njegov pokušaj da ispriča priču koja nema kraj, i da ispriča pričanje priče nazvan "Onome koga se to tiče".
Ulazim u zimsku baštu, koja je sva u staklu, prepuna retkih biljaka, koje se baškare, i pokazuju. Dočekuju me psi. Kada završimo razmenu neverovatne sreće i ljubavi što smo se sreli ponovo, pogled mi sleti na jedno od nekoliko ogledala, u kome kao da je uvek savršena fotografija, koju nikad neću uspeti da napravim. Moje lice bude ozareno, a pozadina nestvarna. Zaobiđem mermerne stolova, teške gvozdene stolice, i ulazim u Indijski restoran. Trenutno napolju pada sneg, a u indijskom restoranu gori vatra u kaminu. Par divnih ljudi pije čaj i diskutuje o književnosti. Tri stranca se smeju sa jednim dragim mi dečkom. Prilazim da se pozdravim i usput dodirnem veliki klavir. Taj klavir je Jovan ostavio tu, jer ga tamo gde je pre bio, nije niko svirao. Klavir je sad srećan, sem ako se neko ne penje na njega.
Onaj koga se tiče prostor o kome ja govorim, može da pročita ovo jednom, može nikad, može da oseti tugu, bes ili bol, a može i da proba nešto da promeni. On će da se prepozna, i sigurno da će znati da pišem baš njemu.
Jer, istina je, samo tebi pišem. Pitam se šta osećaš dok ovo čitaš, i da li te zanima nastavak priče o predivnom mestu, napravljenom za sve kojih se tiče?
Fabrika šećera, pretvorena u oazu umetnosti, spoj nespojivog, Jugoslaviju, njenu moć, i simboličnu predstavnicu utopije. Zemlja svih, bratstva i jedinstva. Zvuči pospano. Ali, istina je.
Sve to kako ovaj prostor izgleda je manje bitno.
Njegova uloga u tvom životu je ono što se računa. Ta rupa u kosmosu, živa rana kapitalizma, hijerarhije, zdravog razuma, oko sebe okuplja najrazličitije sudbine. Niko nikada nije sasvim slučajno kročio u taj prostor. Niko nikada nije pogrešio, izašao i zauvek zaboravio.
Zahvaljujući njoj, poveruješ u magiju. Poveruješ da još uvek postoje principi. Naučiš ko je pisao Šekspirova dela, naučiš da to ne smeš naglas da kažeš. Greješ se rečima, informacijama, lavežom pasa, suludim situacijama u koje upadaš. Naučiš kako se pravi sok od ruže, i gde može da se uzme najbolji duvan. Stvoriš umetničko delo koje će biti shvaćeno tek za nekoliko decenija (Jegunica ft Ksendža I've got them AIDS). Naučiš da poštuješ ljude, da voliš one koje ne razumeš. Naučiš da nisi najvažniji, štaviše, naučiš da si nebitan. Odlučiš da pustiš da te boli, jer znaš da će proći. Vidiš kako izgleda biti izdan, sam, i živ. Vidiš i kako izgleda biti odan iako za to ne dobijaš ništa. Shvatiš da je suludo očekivati. Shvatiš da ništa ne znaš.
Osećaš moć, slabost, ljubav, ljubomoru, bol, sreću, tugu i olakšanje.
Sve to u jednom trenutku.
Sretneš zauvek ljude bez kojih ne možeš da zamisliš svoj dan.
Nađeš utočište, krevet, krov (koji prokišnjava) nad glavom.
Besan na sebe, što si proklet, jer si spoznao nešto bez čega više nikada nećeš moći.
Nešto što te troši zauvek, što te postavlja na mesto jednakog i kad si najbolji, nešto što te hrani i izgladnjuje, i što ti posle tog mesta više nikada ništa drugo neće valjati.
U tom prostoru, shvatiš, da te se tiče pravda.
Shvatiš da voliš.
Život je gorak.
Zbog toga je dobro da što veći deo njega provedeš u fabrici šećera.
Odgovori
„Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“
-Hoćeš li poći sa mnom u hodočašće?
-Ne znam mnogo o tome...
-Postoji nekoliko obećanja koje moraš dati.
Prvo je da nikom ne govoriš kada krećeš i kuda ideš. Nije ga teško ispuniti, budući da nećeš ni znati odgovor.
Drugo predstavlja tvoj zavet da ćeš na hodočašću u svakom trenutku govoriti istinu, nikada ne smeš da slažeš ljude koje sretneš, ma koliko bilo lako i jednostavno to učiniti. Moraćeš da govoriš istinu.
Treće obećanje je da ćeš morati da vodiš dnevnik. Svaki dan.
Četvrto, nosiš samo najneophodnije, i ono čega želiš da se otarasiš.
-Sviđa mi se. Ali, ne razumem ovo čega želim da se otarasim?
-Ako postoji neki predmet, odeća, pismo- bilo šta što te drži kao u kandžama i vuče nazad, ne da ti da počneš ispočetka, treba da se otarasiš toga. Možeš to da spališ, ili pokloniš nekom na svom hodočašću.
-U redu.
-Dakle, pristaješ?
-Rado bih da pristanem, ali ne mogu. Potrebni su mi detalji. Imam obaveze. Imam svoj život ovde. Nije to tako jednostavno. Drugi računaju na mene.
-Probaj da prelomiš.
Mrak.
Svetlo.
Ruka u ruci. Dodiri koji drmaju i smiruju u isto vreme. Osećaj pripadnosti i rastrojstva. Pramen kose. Ugao usana. Zenica oka, koja se širi. Šljive na stolu, u šljivama univerzum. Belo svetlo maglovitog Vojvođanskog jutra. Sreća, tuga i znoj.
-Nije lako to odlučiti. Imaš neko vreme da razmisliš.
-Koliko vremena?
-Koliko traje celi život?
-Ne bi me niko čekao toliko dugo.
-Niko ne kaže da treba da te se čeka decenijama, samo kažem da imaš na raspolaganju sve vreme ovog sveta da odlučiš. Ne znači da treba da ga i uzmeš. Vreme ne postoji. Sve je tako kratko, da stane u zvuk koji čuješ kada ubereš šljivu.
-U čemu je poenta sa šljivama?
-Ne razumem?
-Zašto stalno šljive? I tamo, dok smo posmatrali ono dvoje ljudi, bile su šljive.
-Nismo ih posmatrali. Videli smo ih.
-Tačno, ali šljive?!
Zvono na vratima. Koraci. Iščekivanje. Poznati mirisi. Bose noge, i cipele. Propinjanje na prste. Cigareta kako gori. Blaga nelagoda. Tuga i zadovoljstvo. Muzika, tako poznata, a čuješ je prvi put.
-Nije bilo šljiva ovog puta.
-Čega je bilo?
-Hm, ne znam?
-Možeš li da pođeš na hodočašće?
-Kako bi ovo moglo da mi pomogne da odlučim? Ja nisam jedno od ovih ljudi, ovo mi ne predstavlja ništa. Čak im ni lica ne vidim.
-Njihova lica ne postoje, oni su samo siluete. Oni su fikcija. Tvoj put do odgovora koji tražiš. Ja ne upravljam ovim slikama. Njima upravljaš ti. U njima tražiš svoj odgovor. Odgovor da li želiš da pođeš.
-Ja želim da pođem, samo ne mogu da ostavim sve. Jedno je želja, a drugo su mogućnosti.
-To je najbesmislenija stvar, koju je iko ikada izrekao. Glupa fraza i izgovor. Nastavi da tragaš za odgovorom.
Samoća. Strah. Besmisao. Mrak. Nijedna slika. Nijedan zvuk. Umanji prizor, pronađi nešto, šljivu, bilo šta. Ničeg.
-Ovo je bilo užasavajuće.
-Šta je sad?
-Ništa. Mislim da je to bila smrt.
-Naprotiv, bio je to život.
-Kako je ovo mogao biti život? Život je predivan! Pun boje, ukusa i mirisa! Ovo je bilo ništa.
-To je bio život nekog ko se vodi tvojom frazom da je želja jedno a mogućnosti drugo. Pokušaj ponovo. Nađi odgovor.
-Ne želim više da igram ovu glupu igru. Ne znam odgovor! Isuviše mi je malo godina da bi odgovor postojao u meni! Hodočašće! Previše neodgovorno. Previše...
-Život u strahu, gotovo i nije život. Život u strahu je ono što smo malopre videli- ništa.
-Ne plašim se ničeg. Mene strah ne paralizuje, mene strah budi. Ja mogu sve lakše kad je strah tu.
-Hodočašće?
-Ne plašim se da krenem! Plašim se posledica!
-Ne razumem.
-Plašim se da ću povrediti druge.
-Kako bi oni imali veze sa tim?
-Računaju na mene.
-A, ti? Na koga ti računaš?
-Na sebe.
-Šta onda nije u redu sa tom slikom?
-Ne znam. Boli me glava.
-Probaj još jednom da nađeš odakle tvoj strah potiče.
-Plašim se bola.
-To nema smisla. Sve što može da boli, već boli. Dalje?
-Plašim se, ne znam, jednostavno me je strah.
-Ko je najvažniji?
-Neko drugi, ne ja.
-Zašto tako misliš? Zato što ću ja preživeti, a nisam sigurna da drugi hoće.
-To je njihova borba. Vratimo se na tren...
Zvuk koji se stvara kada se ubere šljiva. Šljiva u ruci. Svemir u njenoj ljusci. Zvezde, mlečni putevi. Liči na svemir. Ali, to je šljiva. Zvuk koji se stvara kada se ubere šljiva je kratak, ne postoji, ne može ni da se imitira.
-Šta s tim? Besmisleno je.
-To je trajanje nečijeg života. Tk. Gotovo.
-Znači, ovo je jedno od onih filozofskih gluposti, život je kratak, nemoj da se plašiš, sjebi sve oko sebe i radi ono što ti želiš?
-Ako dozvoliš..
-Ne. Ne dozvolim. To je sebično, i nije u redu.
-Kada se radi o drugima, tebi je u redu.
-Zašto tako nešto kažeš?
-Šta smo videli na početku? Dvoje ljudi...
-To ne znamo. To smo gledali... Ljubav.
-Da, njihova se ljubav pravda. Gde je tvoja ljubav?
-Ne pravda se njihova, već svaka, koja je prava.
-Znaš li šta znači prava ljubav?
-Evo ga opet... Šljiva u svemiru?
- Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.
-A, šta ako ne pokaže svoju punu snagu nikada, za celog života?
-Onda će biti samo slike, ritam, osećaj, poneki miris.
-Slike su ponekad dovoljne.
-One su tako malo spram onog što svako od nas zaslužuje.
-Ja mislim da znam ko su ono dvoje ljudi.
-I ja mislim da znaš.
-Hoće li ikada biti više od slika?
-Zavisi od njih. Samo od njih.
-Ne bi bilo fer da njihova ljubav ne doživi punu snagu.
-Mnoge stvari nisu fer.
-Jesam li ja videla te slike, jer treba da dođem do odgovora da li da krenem na hodočašće?
-Već smo na hodočašću...
Otvori platnenu torbu. U njoj su šljive. Ispadaju iz torbe na prašnjavu zemlju, kotrljaju se po zemlji, fokus je na jednu, u nenoj ljusci svemir, u njemu planeta, na planeti reljef, još bliže, zemlje, gradovi, ljudi, ja.
Jurim prstima po tastaturi da im kažem.
I sada, eto, znaju...
Vreme u nazad.
Do ovog trenutka.
-Hoćeš li poći sa mnom u hodočašće?
-Ne. Imam odgovore.
-U redu.
Devet dana
Najstarija priča na svetu.
Dečak i devojčica su se zaljubili. Dečak je to prvi rekao. Devojčica likovala, on je porekao, ona je plakala.
Prošle su godine, oni su se povremeno viđali, i svaki put bi neko od njih porekao, a neko rekao. Igrali su se „ne dam ti se" igre. Igre koja nema kraj.
U vremenu koje je prošlo između, nisu samo postojali. Oni su posebni, i dešavali su im se drugi snovi, drugi ljudi, mesta, zvezdana neba, peščane plaže, vikendice, rođendani, mature, ispiti.
Desile su im se i ljubavi. Neke su bolele, trajale duže od drugih. Ljudi koji su ih sreli, bili su važni ili nevažni. I bilo je onih zbog kojih se broje dani, danima. Ali, nije bilo onih zbog kojih godinama brojiš dane. To se samo jednom desi.
Dešava se da zaboravim. Pomislim, "Predivno! Pogledaj kako si odrasla, zrela i pametna! Uopšte više nisi devojčica koja broji dane!" A onda se čuje zvuk neke poruke, ili nam se pogledi sretnu u nekoj velikoj gužvi, ili u autobusu zamiriše neko na dobro poznati, misteriozni, muški parfem i vrati se kao da nikad nije ni nestalo. Vrati se kao da kaže "Glupačo, zar si mislila mene da se rešiš?!"
E, a kada se vrati- okružena ljudima, pijem, smejem se, pišem, ali nijednom, baš nijednom, ne mislim na njega.
Nijednom, baš nijednom, ne dođe mi da napišem poruku, ili da okrenem taj broj. Ne proveravam mu profile na društvenim mrežama, ne gledam naše snimke, a najviše od svega NIKADA ne razmišljam o njemu pred spavanje, i ne prisećam se ko je šta i u kom momentu rekao. Zato što, u suštini, meni uopšte nije stalo...
Ja ne znam čak ni šta bih rekla kada bi me on pozvao. Ne zanima me ni šta radi, ni da li mu se spava, ili je gladan, niti kako se smeje, i sa kim se trenutno čuje. Ništa od toga me ne zanima.
To me ne zanima već čitavih devet dana.
Takođe, uopšte se ne plašim šta će sa nama biti, ne plašim se da njegovo sveprisutno neprisustvo mene ne zaledi, i da ga zauvek ne otpišem, ne plašim se da me neće pozvati jako dugo, a kada me bude pozvao, da me više neće biti briga.
Strah je osećanje koje mi je potpuno strano u ovoj situaciji.
Ne znam šta je to, možda je to samo do mene, možda druge devojčice nisu takve, možda su sve obrnuto.
Dečaci, s druge strane, oni... Piju, prave se odrasli, mnogo zauzeti, provode vreme sa svojim drugarima i rade razne stvari sa drugim devojkama, i nekad se sete, ali, oni su previše puta rekli, a premalo puta porekli, da bi bili ti koji brinu.
Ali, ne brinem ni ja, nisam ja kao druge devojčice.
Ja nisam kao druge devojčice već čitavih devet dana.
