Pismo nepoznatom dečaku
Ponovo pišem tebi.
Dugo se nismo čuli, pitam se gde si sada. Spavaš li? U nekom mekom krevetu, sa zvezdama iznad glave.
Možda se nećemo sresti nikada, a ja te slušam kako spavaš.
Zuji muzika u prostoriji. Negde iznad Jadranskog mora, moje misli iščeznu u vetru. Znaš li da se osmehujem kada pomislim na tebe?
Da li ti pored ruke leži ženska ruka? Prava, manikirana, tankih prstiju i uskih šaka? Neka koja nije kao moja, i baš je u tome problem?
Dugo ti nisam pisala, zato što nisam znala šta da ti kažem. Mislim da ću uskoro moći da volim. Možda je vreme da se pojaviš. Negde, ispred trafike, na ulazu u klub. Negde kod Filipa u stanu, na Dorćolskom jazzu, negde između Rambovih improvizacija i mojih gutljaja vina. Ili možda negde na ulici. Na autobuskoj stanici. Negde, u vozu. U restoranu, u kafiću. Negde, u mom snu, ono, pojavi se, nasmeši, ostavi broj. Pozvaću te. Jednom, kada se napijem, baš mnogo. I progutam ponos.
Neću biti uplašena. Sigurna sam u to. Biću hrabra.
Sama ću, sve.
Da li si ti možda sad budan? Možda si upravo voleo devojku sa ženskim rukama? Možda pališ cigaretu. Sklanjaš kosu sa lica. Skupljaš je u šaku. Možda pored tvog kreveta stoji Heseov roman, a ti gledaš kroz njega, i misliš na mene. Koju ne poznaješ. Nikada je nisi video. Misliš li kako sedim u svom stanu u staroj stolici, sa laptopom na krilu i pišem ti pismo?
Pismo tebi.
Nekako je najgore kada ne znaš odakle da počneš.
Kada bismo stajali na mesečini, zamolila bih te da me poljubiš. I taj poljubac ne bi živeo u mom filmu, živeo bi u meni.
I onaj dodir, pred dodir.
I dah na koži.
I reči koje ne moraju da se ispričaju nego se jednostavno lako čitaju iz pokreta, i skupljenih usana.
Iz odsjaja u trepavicama, i u bradi. Sigurno imaš bradu. Onu od nekoliko dana.
Sigurno mirišeš. Izgužvani su ti čaršavi.
Sigurno si sam, sa njom.
I ja sam sama...
Piši mi.
Smešiću se do tada.
Upravo Sad
Koliko je tesko pisati, kada se nalazis ovde.
Sve me koci. Oko mene su lepote prirode, predivni pejzazi i bajkovite kucice, a ja ne mogu da odem dalje od prepricavanja mojih dana sa onim bogatim tatinim sinom, kojem se svidjam, da mu budem ukras. Pokusala sam s njim da razgovaram. Prvo pitanje je bilo "Zasto uvek moramo da pricamo o teskim temama?" Oni stvarno ne koriste mozak. Ne znam kako neko moze tako da zivi? Nikada necemo moci da se razumemo. Ja mogu da igram svoju ulogu, bezbrizne devojke, koja ne razmislja o buducnosti svoje zemlje, svojih prijatelja, svih onih ljudi koji spavaju po ulici. Koja je slepa na komentare Svajcaraca kako su oni samo lenji, i nista ne rade, slicno kao i Srbi, samo izlazimo, pa je to razlog zasto nam ekonomija, privreda i sve ostalo propada.
Zapravo, malo je razlog i to sto su narodu slomili duh, i uzeli sve, usadili mrznju i razneli atomskom bombom privredu. Njegov otac, otac mog princa, ekonomski ubica, i njegovi prijatelji. Covek koji igra prljavo, a svi ga velicaju zbog toga koliko je vredan. Treba li da se divim njemu sto je toliko zaradio? Sto ima toliki zeludac? Sto posle svega i dalje ima hrabrosti da me gleda u oci i govori mi kako treba da se pokupim iz Srbije, kako je on tamo bankama dao kredit, i zna o cemu govori. Kako pod hitno treba da dodjem u Svajcarsku.
"I da radim sta?" pitala sam ga, iskreno, ni malo ljuto, samo sam ga gledala, kao da mi ga je zao. Trebalo je da mu prospem pice u lice, ustanem i odem. I da se okrenem i da se proderem celom tom fensi restoranu da pokusaju da se sete kada su poslednji put ukljucili mozak, i zaista videli ono sto ih okruzuje, doziveli da zive zivot.
Moj princ je bio u Kolumbiji, da volontira. Predavao je engleski sirocicima. Rekla sam mu "Nije li neverovatno koliko su ta deca siromasna, gladna i tuzna a uvek tako srecna?" On je to tek tada shvatio, primetio i analizirao. Dva meseca nakon sto je dosao, tek kada je pricao sa mnom. Sta si tamo radio zapravo? Odlazio na zurke Gringosa i privodio najlepse zene samo zato sto si "gringo" i imas novca? Da, mora da je to. Ko jebe decu, sirocice, sto nece da jedu, ko jebe to sto oni ne znaju da pisu ni na svom jeziku, a ne na engleskom... To nije primarno. Primarno je kako ces ti da provedes svoj zivot tamo. Tako je... Ali nemoj da mi pricas kako je to bio humanitarni poduhvat. Nemoj to da mi pricas pred ovim ekonomskim ubicama, i CEO-ovima koji su unesrecili toliki narod, koji zive od muka drugih ljudi, dok oni klimaju odobravajuci glavama, bez trunka grize savesti, u ustima im se topi skupo jelo, meso najviseg kvaliteta, nemoj da mi pricas o SAOSECANJU.
Raspala sam se u tom trenutku, na tom rucku. Zelela sam da odem, daleko. Samo na jedno mesto, gde cu moci ovo da ispricam, gde cemo se ismejati za teskim stolom od hrastovog drveta, gde ce moj prijatelj izvaditi Sljivu, i sipati svakom po malo, a onda cemo je eksirati i dugo cutati gledati u jednu tacku, skociti na noge, pustiti Mito bekrijo, i iz sveg glasa pevati taj magicni dijalog, dok nam smeh ne zagusi pluca, zagrljeni cemo pasti na krevete. Zaspati, a ujutru razmisljati kako je vreme da pocnemo da radimo predstavu, da nastavimo da pisemo svoje knjige, da zavrsavamo film, da umesto da jedemo, kupimo majcine dusice, jer ipak... Lepsi osecaj ce da bude. Jedni drugima cemo da saljemo "Bogati smo" kada legnu neke isplate od honoranih snimanja... Da zivimo, vidimo, letimo, .. Jer to je jedino sto sada mozemo da uradimo.
Dvojka 2
Meni moj deda Ljuban govori da je pametan čovek onaj koji zna da odvoji bitno od nebitnog.
Danas je u Beogradu neka utakmica. Nije večiti derbi, ali je nešto, čim se na glavnoj železničkoj stanici okupiše grupa mladih huligana. Klinci, od najviše, šesnaest godina, u air max patikama, šušavim trenerkama, ošišani do glave, urliču. "MI ŽENE KARAMO" Ili sam bar tako ja razumela i čula. A, oba moja Marka, koji su svojevremeno bili huligani, jedan Delija, drugi Grobar, mi se ne javljaju da proverim tu mantru. Nije kao da je važno. Gledala sam u taj cirkus koji se odigravao pred mojim očima. Bili su preko puta nas, onih koji čekaju prevoz i žmirkaju jer im smeta sunce, i njihovo urlikanje. Njihov vođa, glavni, možda je najstariji, ponaša se kao vođa čopora. Alfa. Pljuje, širi se, udara ostalima ćuške. Grči mi se želudac. Otići će da viču na neke, najverovatnije, potplaćene, i preko veze ubačene fudbalere, koji trče za loptom, sa pola snage, jer svi se čuvaju za nešto bolje, ili će da navijaju za onih nekoliko koji daju sve od sebe, a otići će tamo zbog sebe, da ih vide, da zapale baklju, da ih, daj Bože, je l', pritvore, da im majke, koje su bolesne, i primaju socijalno, i skupljale su mesecima za njihove patike, dolaze po njih, mole da ih puste, plaču, i kukaju. A, oni će da preziru svoje majke,jer su one nemoćne, ne mogu da im pruže sve što oni žele. Ne mogu, po njima, da im pruže ni ljubav, nisu uspele da zadrže njihove očeve da se ne propiju, i da ne potroše što zarade. A, ima i onih, čije će majke poslati svoje asistente, da ih pokupe, jer nisu stigle, i onda će te iste žene da ih smeste u neku bolju školu, negde daleko od lošeg uticaja, da se ugledaju na svog očuha, mada može i oca, koji je pravnik, ima mnogo novaca, i sa Đilasom je sedeo na ručku, pre nekoliko dana, jer su drugari iz klupe iz osnovne škole. Da, to su naša deca. Ne, to su njihovi roditelji.
Bilo mi je loše od svega toga, padalo mi je na pamet da će se potući, napraviti scenu. Ljudi su polako gubiti strpljenje, a onda je stigao prevoz. Ušla sam u svoju dvojku, u tu korpu duša i sudbina, i sela. Iza mene bio je dečak s majkom. Imao je jedva tri godine, i polo majicu sa prugicama. Majka mu je imala loše ofarbanu kosu, jeftinu odeću i nosila je kesu, providnu, u kojoj je bilo malo voća. Bila je mlada, ali je izgledala starija nego što jeste. Stali smo na semaforu kod zgrade Generalštaba.
-Majko, šta je ovo?- nije odgovorila. -Je li ovo ono od bombi?- glas mu je bio nevin i znatiželjan.
-Jeste, sine.- odgovorila je, ispuštajući vazduh, i premeštajući kesu iz ruke u ruku. Bila je umorna.
-Jesu nam bacili bombu, Aremikanci, mama? Jesu Amrekianci?- oteo mi se osmeh, jer je mali i slatko izgovara, sa pauzama, a opet pogrešno. Majka mu je bila ozbiljna. Razmišljala je o tome kako da plati kiriju, ili struju.
-Jesu, sine, Amerikanci.- ispravila ga je nežno.
-Ko je pobedio u ratu, mama?- ćutala je. Stao je tramvaj. Pošli su ka izlazu, on ispred nje, ona mu drži ruku na leđima, usmrevajući ga, da siđe dole. Bio je uporan- Ko je pobedio u ratu mama?- smrzla sam se, na trenutak. Čekali smo svi šta će da kaže.
-Oni.- izgovorila mu je tiho, dok ga je gurala napolje.
Posle toga, tramvaj je počeo da ubrzava. Proizvodio je onaj tup zvuk, meni su prolazile slike pred očima. Mek Donalds, ogromne reklame na Slaviji, veliki bilbordi, gomila automobila, čovek koji spava na klupi. Zatvorena pekara, zatvoren butik, još jedna zatvorena prodavnica u Beogradskoj, a onda Kafana Na ćošku, tramvaj je ubrzavao, a slike su se još više smenjivale, ljudi obučeni u skupo a jeftino, najveće klasne razlike, ljudi šetaju pse, ljudi nose kese za smeće, obučeni u pocepanu odeću, pijanci i deca, prolazimo pored Pravnog fakulteta, nema studenata, nedelja je. Stigla sam kod Vukovog spomenika, prošla je žena pored mene sa detetom, obrisala mu je nos, alergičan je na ambroziju, polen ili tako neko sranje. Šetala sam ka svojoj ulici, a sve što sam čula odzvanjalo je kad mi je rekla prvi put majka moje drugarice, pred neke izbore "Ovde narod više nema nadu, nema snagu da se pokrene, predali smo se, prvi put u istorji Srbije." I čula sam i glasove mojih površnih prijatelja kako govore da im se jebe za sve, da samo žele mnogo para, i čula sam glasove svojih prijatelja, kako su ljuti što ne možemo da pokrenemo svest, i zamišljala sam koliko bi bilo lepo da ljudi odvoje bitno od nebitnog. Da li bih ikad poslala sina u rat? Ne. Da li bih mu priznala da su drugi dobili rat? Ne znam! Ne mogu da sudim, ne mogu da rešim, ne mogu da pobedim, ne mogu da pomognem. Nisam pametan čovek, ja sam samo čovek. Sve na meni je čovek, ja se plašim, volim, smejem, i plačem.
Želim svima dobro, ne želim mlade huligane, želim srećne tinejdžere, koji uče, ili sede u parku, želim da ljudi ne jedu u Mekdonladsu, nego da kuvaju i hrane se zdravo, ne želim da raste broj obolelih od raka, nakon 99e, ne želim da pobedi zlo, želim da pobedi dobro, da niko ne razmišlja o tome da pozajmljuje odeću, cipele, telefon, ili kompjuter, ne želim da moramo da se stidimo odakle smo i ko smo. Ne želim da narod nema šta da jede i da ljudi spavaju po klupama, dok neki ljudi imaju više novaca nego što iko može fizički da potroši. Ne želim da mi se natura mišljenje civilizovane Evrope, koja deportuje rome u vagonima van njihovih gradova, i genetski modifikuje hranu, od koje oglednim pacovima raste tri oka, i degenerišu se geni. Ne želim da svi oko mene postanu samo produkt onog što gledaju na televiziji.
Želim zeleno, i čisto i zdravo i ljubav... Svima, uvek.
