Sve čega se ne sećam

Vremeplov

Mart mesec je, a juče je padao sneg.
Ja sam u starom stanu, koji više ne poznajem, i sa svojim psom pijemo vino, i slušamo Jazz radio.
On mi kaže da ne brinem, ali nisam dobro.

Majka me je povredila. Ali, šta je to s majkama i njihovim znalačkim otrovom u rečima kad najmanje treba? Je l' žene u porodilištu kad se porode, odvuku sa strane i daju te rečenice, i primere kako da ispadneš potpuno pogrešan? Ili to dolazi s tom velikom ljubavlju? Mislim da nema velike ljubavi koja ne boli. 
Ne znam zašto to tako treba da bude.

Mili, tako se zove moj pas, rekao je "Hajde da idemo u šetnju. Kaki mi se." I onda ja zalajao. Ustala sam odmah, jer zašto bih sedela u tom tuđem stanu.


Kiša ja taman pala, kao i noć. Nešto je zveckalo u džepu mog crnog kaputa. Zavukla sam ruku, napipala ključeve, tik tak (mislim da sam jedina koja ga još uvek gricka redovno, umesto Orbita) Ali bilo je tu još nešto.

Izvadila sam iz džepa svoj vremeplov i otišla u osnovnu školu. Ali, nekako sam prvo završila gde sam i počela.
Dugo sam gledala u spomenik Konja, propetog na zadnje noge. Ogroman, crn i jak.
Ponosan.
Zastrašujući, i predivan.
"Zašto sam tebi dovodila sve moje momke? Šta je to što ti i ja imamo?"
Nije mi ništa odgovorio. Samo je stajao tamo.

Pustio mi je mene i B., kako sedimo na stepenicama, za Božić, pravoslavni, ja njemu u krilu, po najvećoj zimi, i ne osećamo da je hladno. Jer smo tako zaljubljeni.


Hvala.


Produžila sam dalje. U ruci mi je bio cvet trešnje... Procvetale su, uprkos hladnoći i otkinula sam grančicu.
Milisav je šetao pored mene.
Bio je strpljiv i dobar.
Prošla sam kroz svoje školsko dvorište. Gledala u trpezariju kroz prozor. Kako je mala, a nekad je bila velika. Videla sam svoje drugare iz osnovne, i mene, kako sam smešna, i mala. I slatka mi je frizura. Gledala hol. Gde sam ja u njemu? Eno, imam neki žut duks, i patike sa pijace, jer nismo imali, al ne mi, kao moji, nego niko, baš. A i stopala brzo rastu kad imaš toliko godina. Pogledala me je, i ja sam se nasmešila i pozvala je rukom. Bila je zbunjena, i dotrčala je. Gledala me s nadom, kako treba da joj kažem nešto da ne bude tako tužna, beskrajno tužna. Od kako zna za sebe, sa bolom, koji ne može da objasni, i koji ne zna kako da ugasi. Za nezasitom željom za ljubavi, ali pre svega za željom da je da nekom ko će da je ceni. A, tako je mala, i tako me gleda.
 

"Slušaj učiteljicu jer će te ona naučiti najviše, više nego što će iko ikada. Ne samo da čitaš i pišeš, naučiće te da budeš ono što si sad. Upisaćeš gimnaziju, i biće ti grozno, imaćeš prijatelje, i gubićeš prijatelje, naučićeš iz bola, grešaka, svojih i tuđih. Praštaćeš, neće ti biti važno. Ali, najbitnije, otići ćeš odavde, bićeš odrasla devojka, živećeš sama u svom stanu, dobro, ne sama. Živećeš sa jednim totalnim ludakom kog ćeš upoznati za par godina u gimnaziji. Volećeš svom snagom, kao nikad u životu, jednog momka, a svi ostali će voleti tebe. Onda ćeš kasnije, na fakultetu ponovo da ga sretneš, i on će da ti prizna kako je samo tebe voleo, kako je patio i kako si ti jedina osoba prema kojoj je osetio bilo kakvu emociju. Ti nećeš osetiti ništa. Biće to neki prošli život, ali će se dogoditi struja među vama, na jednoj žurci. Tvoj je izbor da li ćeš za razliku od mene, da je iskoristiš. Ja nisam. Jako ti je bitna umetnost, i stvaranje. Nećeš moći da živiš sa sobom da se ne baviš ovim. Ljudi koji će da te nauče poput učiteljice, ali nikad više od učiteljice su profesor, Filip i Jovan. Volećeš ulice Krušedolsku, 27.Marta, i Molerovu. Volećeš jako i bićeš voljena, radićeš ono što je uvek trebalo da radiš. Prijatelji koje si stekla će ti postati porodica, i nikada više nećeš biti sama, i tužna.

Mali princ te voli, videćeš.

Zagrlila sam malu Vanju i otišla sa tog mesta. Moj pas je gledao za njom, a ona je ušla u školu, i uhvatila za ruku Saru. Eh, sad, zaboravih da joj kažem za Saru.

Prešetala sam sa svojim psetancetom po trgu, sva u crnom, mirisajući grančicu trešnje, i šetajući najlepšeg psa na svetu. Ušla sam u stan, pas je bio prljav, i imao je u ustima neku odvratnu kosku koju je našao.
Pokušala sam da mu je uzmem. Ali, režao je na mene, i nije hteo da je pusti.
Nije mogao.
Na kraju je pustio.
I ja sam je bacila kroz prozor.
Pustila sam i ja...
Obećavam.

"Ne odugovlači toliko, to je nesnosno. Rešio si da odeš. Idi.
Jer nije htela da je mali princ vidi kako plače. Bila je to veoma gorda ruža.."

[Odgovori]

kako ti dobro pišeš!!! Pročitah ti sve (nema ih mnogo) tekstove. ako odgovoriš na komentar poslala bih ti moj tekst na koji si me podsetila svojim o "majci", ako te zanima. Poz, čekam tvoje sledeće stranice dnevnika

pitija [Odgovori]

hvala ti puno! nema mnogo,iako pisem redovno, biram sta cu da objavim, za mene je to velika stvar, deliti sa svetom! drago mi je da se nekom dojmi. posalji mi da procitam, jedva cekam! :)

[Odgovori]

evo šaljem ti i pozdravljam te čekajući novu stranicu
Бајка о три другарице
(Или како је зло дошло у нашу земљу)
Биле не тако давно, у врло блиској прошлости три другарице. Све три различите а све три једно.
И у то не тако давно време, полуди неки тамо „савремени, хумани и демократски свет“ и нападе њихови земљу. Ал, њихова земља тад би паметна па на мржњу одговори љубављу, на громове песмом, на нечовечје одговори човечношћу. Три другарице са својим народом чија душа би велика, као плашт загрлише и заштитише мале невине душе деце свог града од тог зла. И гле чуда, зло посрамљено и понижено пред толиком памећу и добротом, одустаде од свог циља:“Идем ја одавде, овде су људи исувише добри за мене. Ја овде немам шта да тражим.“
И три другарице беху због тога страшно срећне и поносне.
Али изгледа да душе свих у то време нису биле баш тако чисте и снажне, јер је тај плашт од душа имао пуно рупа. Кроз те рупе семе одлазећег зла неприметно се провукло и ушло у ову до тад дивну земљу. Истина то семе, на почетку би врло мало, али земља је била плодна, па је оно врло брзо проклијало и за само годину дана нарасло толико да је постало страшно гладно. Почело је да гута људе с рупама на души и тако се зло из „другог света“ настани у овој лепој, али рањеној земљи. Тада и у њој полудеше људи. Почеше да се стиде свог поноса, да издају своју храброст, да душу нуде за шаку долара.
Три другарице су и даље мислиле да су једно. Али авај. Једна од њих је упала у замку коју су зли духови из крваве беле куће на врху света годинама постављали. Замка је истина била вешто сакривена, бајкама испуњена, лажима исткана, па није било тешко упасти у њу.
Кад су две другарице виделе своју другарицу како са другима, који су такође упали у замку, звижди и мрзи све оно у шта су оне веровале, кад су виделе зло и у очима своје другарице, срце им је снажно задрхтало и у тренутку кад је умало препукло чуле су глас своје деце:
“Бојимо се, зло је свуда око нас“.
Окренуле су се према деци и то их је спасило: у њиховим очима поред страха угледале су најлепши сјај који им је зацелио рану на срцу. Била је то прва клица семена које су посејале годину дана раније.
„Да зло је свуда, али није у вама и зато се не бојте – чувајте душу. Док вам је душа чиста зло вам не може ништа.“
Чувши то деца почеше поново да се смеју и да се играју.
Свуда је било зло, а другарице су биле срећне. Семе у које су уткале сву своју доброту, љубав и знање се примило. Проћи ће доста док не да своје плодове, али сад га на том путу ништа не може зауставити. Рашће у чистим дечијим душама и обезбедити трајање добра, љубави и знања.
Људи са рупама на души и људи сачуваних душа наставили су да живе једни поред других. Први су страховали од сутрашњег дана, а други су били спокојни. Решили су да сачекају дан када ће зло отићи из њихове земње; јер зло је наставило да гута све људе са рупама на души и да расте. А када таквих више не буде било, зло ће морати да прогута и само себе и нестане из ове некада тако дивне земље.

Bajka o tri drugarice [Odgovori]

Doplao mi se, bas. Ima tolike istine.

[Odgovori]

Ovo je baš prekrasno. Mogao bih napisati još ponešto ali sve se svodi na to. Slikovito i krasno.

nocnivlakzarumu [Odgovori]

Osećam se prekrasno kad pročitam takav komentar. Hvala na tome!

[Odgovori]

Divan tekst... Osecam se pomalo setno kad procitam, sta je svako od nas sve preziveo, a sta cemo tek sve jos proci. Prelepo pises!