Vremeplov
Mart mesec je, a juče je padao sneg.
Ja sam u starom stanu, koji više ne poznajem, i sa svojim psom pijemo vino, i slušamo Jazz radio.
On mi kaže da ne brinem, ali nisam dobro.
Majka me je povredila. Ali, šta je to s majkama i njihovim znalačkim
otrovom u rečima kad najmanje treba? Je l' žene u porodilištu kad se
porode, odvuku sa strane i daju te rečenice, i primere kako da ispadneš
potpuno pogrešan? Ili to dolazi s tom velikom ljubavlju? Mislim da nema
velike ljubavi koja ne boli.
Ne znam zašto to tako treba da bude.
Mili, tako se zove moj pas, rekao je "Hajde da idemo u šetnju. Kaki mi
se." I onda ja zalajao. Ustala sam odmah, jer zašto bih sedela u tom
tuđem stanu.
Kiša ja taman pala, kao i noć. Nešto je zveckalo u džepu mog crnog
kaputa. Zavukla sam ruku, napipala ključeve, tik tak (mislim da sam
jedina koja ga još uvek gricka redovno, umesto Orbita) Ali bilo je tu
još nešto.
Izvadila sam iz džepa svoj vremeplov i otišla u osnovnu školu. Ali, nekako sam prvo završila gde sam i počela.
Dugo sam
gledala u spomenik Konja, propetog na zadnje noge. Ogroman, crn i jak.
Ponosan.
Zastrašujući, i predivan.
"Zašto sam tebi dovodila sve moje momke? Šta je to što ti i ja imamo?"
Nije mi ništa odgovorio. Samo je stajao tamo.
Pustio
mi je mene i B., kako sedimo na stepenicama, za Božić,
pravoslavni, ja njemu u krilu, po najvećoj zimi, i ne osećamo da je
hladno. Jer smo tako zaljubljeni.
Hvala.
Produžila sam dalje. U ruci mi je bio cvet trešnje... Procvetale su, uprkos hladnoći i otkinula sam grančicu.
Milisav je šetao pored mene.
Bio je strpljiv i dobar.
Prošla sam kroz svoje školsko dvorište. Gledala u trpezariju kroz
prozor. Kako je mala, a nekad je bila velika. Videla sam svoje drugare
iz osnovne, i mene, kako sam smešna, i mala. I slatka mi je frizura.
Gledala hol. Gde sam ja u njemu? Eno, imam neki žut duks, i patike sa
pijace, jer nismo imali, al ne mi, kao moji, nego niko, baš. A i stopala
brzo rastu kad imaš toliko godina. Pogledala me je, i ja sam se
nasmešila i pozvala je rukom. Bila je zbunjena, i dotrčala je. Gledala
me s nadom, kako treba da joj kažem nešto da ne bude tako tužna,
beskrajno tužna. Od kako zna za sebe, sa bolom, koji ne može da objasni,
i koji ne zna kako da ugasi. Za nezasitom željom za ljubavi, ali pre
svega za željom da je da nekom ko će da je ceni. A, tako je mala, i tako
me gleda.
"Slušaj učiteljicu
jer će te ona naučiti najviše, više nego što će iko ikada. Ne samo da
čitaš i pišeš, naučiće te da budeš ono što si sad. Upisaćeš gimnaziju, i
biće ti grozno, imaćeš prijatelje, i gubićeš prijatelje, naučićeš iz
bola, grešaka, svojih i tuđih. Praštaćeš, neće ti biti važno. Ali,
najbitnije, otići ćeš odavde, bićeš odrasla devojka, živećeš sama u svom
stanu, dobro, ne sama. Živećeš sa jednim totalnim ludakom kog ćeš
upoznati za par godina u gimnaziji. Volećeš svom snagom, kao nikad u
životu, jednog momka, a svi ostali će voleti tebe. Onda ćeš kasnije, na fakultetu ponovo da ga sretneš, i on će da ti prizna kako je samo tebe voleo, kako je patio i kako si ti jedina osoba prema kojoj je osetio bilo kakvu emociju. Ti nećeš osetiti ništa. Biće to neki prošli život, ali će se dogoditi struja među vama, na jednoj žurci. Tvoj je izbor da li ćeš za razliku od mene, da je iskoristiš. Ja nisam. Jako ti je bitna umetnost, i stvaranje. Nećeš moći da živiš sa sobom da se ne baviš ovim. Ljudi koji će da te nauče poput
učiteljice, ali nikad više od učiteljice su profesor, Filip i Jovan.
Volećeš ulice
Krušedolsku, 27.Marta, i Molerovu. Volećeš jako i bićeš voljena, radićeš ono što je uvek trebalo da radiš.
Prijatelji koje si stekla će ti postati porodica, i nikada više nećeš biti sama, i tužna.
Mali princ te voli, videćeš.
Zagrlila
sam malu Vanju i otišla sa tog mesta. Moj pas je gledao za njom, a ona
je ušla u školu, i uhvatila za ruku Saru. Eh, sad, zaboravih da joj kažem za Saru.
Prešetala sam sa svojim psetancetom po trgu,
sva u crnom, mirisajući grančicu trešnje, i šetajući najlepšeg psa na
svetu. Ušla sam u stan, pas je bio prljav, i imao je u ustima
neku odvratnu kosku koju je našao.
Pokušala sam da mu je uzmem. Ali, režao je na mene, i nije hteo da je pusti.
Nije mogao.
Na kraju je pustio.
I ja sam je bacila kroz prozor.
Pustila sam i ja...
Obećavam.
"Ne odugovlači toliko, to je nesnosno. Rešio si da odeš. Idi.
Jer nije htela da je mali princ vidi kako plače. Bila je to veoma gorda ruža.."
