Sta zelim
Milica je ubrzo otisla. Ja sam ostala sama u pomalo mracnom stanu
dobrocudnog duha, koji nije bio tu, vec je otisao u grad duhova, da
poseti svoju porodicu.
Razgledala sam po hiljaditi put taj prostor, koji mi je sudjen da u njemu provedem tolike sate i dane.
Ponovo sam se bavila problemima. I onda je interfon zazvonio.
Bio je to moj prijatelj, sa kojim se znam jako dugo. Moj jedan jedini
pravi dokaz da sam dete svoje generacije. Moja ljubav sa interneta. Hej,
bile su to godine srednje skole, dokonosti i imala sam na umu samo beg.
Tako se na stranici myspace javila i ta sudbina. Dugo smo se culi, on
je bio neko na koga sam racunala, kad dodjem u Beograd, i sada, kad sam u
Beogradu, ne mogu ni da zamislim da ikad budem sa njim.
Dosao je, i trebalo je da pogledamo film.
Nemam bliskost sa njim. Tokom celog filma, mislila sam samo o jednoj stvari.
Bilo je to o muskarcima koje poznajem i koji, bar po mojim saznanjima, ovo rade svakodnevno.
Da li oni, ili konretno on, moj Neko, lezi s raznim devojkama, i pruza im ljubav, koju ne oseca
zaista za njih? Da li se oseca tako pogresno i prazno, ili pronalazi u
tome smisao, i time se hrani?
Nisam znala. Ali, strasno me zanimalo. Da li sam ja nekad nekom bila to? To sam znala, nisam. Ili ako jesam, bilo je uzajamno.
Da li je moj Neko od onih koji mogu da prepoznaju da li druga osoba za njih oseca bliskost? Da li uopste on postoji?
Nisam znala ali sam zelela da budem negde drugo.
Zamisljala sam druge kontinente, druge filmove, druge krevete.
I da nisam tu, gde sam toliko silno zelela da budem, u doba myspace-a, i zelje za begom.
Izgleda da cu ceo zivot hteti da pobegnem negde, a kada dodjem do tacke
da vise ne zelim da bezim, ostacu. Ili cu mozda zazmuriti i pobeci na drugu stranu.
Pun ormar
Zivela je jednom jedna divna devojka, u jednom lepom gradu. Imala je najlepse haljine, najzarazniji smeh, i najlepsu kosu. Posle se ispostavilo da je zivela u stracari. Punoj sranja koja joj nisu potrebna. Sranja koja su navukli njeni roditelji, koji su uzgred bili navuceni na teleshop, kupovinu iz fotelje. Imali su aparat za luk, krompir, dim od cigareta, dva usisivaca, jedan na vodu i jedan na neke kese. Imali su sve moguce rende, secka, juice maker-e, specijalne kese za zamrzavanje. Imali su pojase za topljenje masti koji su radili na baterije i od kojih si dobijao elektro sokove!!!! Posudja tek sto su imali! Pa mogao si tri dana da pravis slavu, sto se i desavalo. Svetog Nikolu oni slave. I tako, kad bude slava svi se okupe, i stan postane jos tesnji, jos se nakupi vise poklona, sitnica, nepotrebstina, i sve samo sranja. Sranja, sranja, svuda okolo!!! I ta devojka, cim bi izasla napolje, pruzila bi korak. Skaktuala bi ulicom, zanosno se smesila prolaznicima, ustajala bakama i dekama u gradskom prevozu. Svako bi pozeleo tu devojku, kada bi je video na ulici. Bila je lepa, zgodna, visoka, obucena sa stilom. Oko sebe je imala uvek lepe i fine drugarice. Na zurkama, u klubovima, uvek bi poznavala sve bitne ljude. Ali, devojka je imala tajnu. Njen dom je bio pretrpan sranjima! Nikada nikome nije mogla da kaze pravu istinu. "Dobar dan" govorila bi. "Hej, cao, kako si?" govorila bi. ali nikada, nijednom, za ceo svoj zivot nije rekla "KOD KUCE IMAM GOMILU SRANJA!" jako glasno, kao sto to sada ja radim. Naravno, nekoliko njenih najblizih prijatelja je znalo, ali to je bila precutna tajna.Nije bila njihova stvar da govori tako nesto drugima. Kako bi to izgledalo da ona dodje i kaze "Ej, kod nje je bas bas goomila sranja u kuci." Uopste ne bi bilo drugarski. Zato su cutali. Devojka je trpela svoje roditelje. Oni su nastavili da kupuju, nova stolica, nova slika, nova fotelja, novi tepih, da se sve to pod njega ugura. I niko da kaze "PRESTANITE SA SRANJIMA!!!" Devojka je bila mila, tako se i zvala, Milica. Pomagala bi majci kad je to od nje trazeno, a i kada nije, brinula se o njoj, i o njenom ocu. Takodje se brinula i o svom mladjem bratu, jer njega su tukli u skoli. Oni su na njemu namirisali da je kod njegove kuce velika gomila sranja, pa su to odlucili da mu ne oproste. Ona ga je branila. Milica se brinula o svemu, o svemu, a najvise o svom ormaru. Milicin ormar je veliki. Od poda do plafona, nalazi se u njenoj sobi. Jedinoj sobi u kojoj nema mnogo stvari. Sem nekih kutija, tu i tamo, kad njena majka ostavi, jer nema gde drugo da odlozi, a dolaze gosti. Njen ormar je pun stvar, ladice, pregrade, ofingeri, sve je prepunjeno. Nema mesta ni za jednu jedinu stvar. Vreme je da Milica dobije samar od svog oca, na slavi, pred svim gostima, jer nije donela odgovarajucu rakiju. Donela je Sljivu, a trazili su Dunju. I tako, otac ju je osamario. I njoj se zavrtelo u glavi. Cela soba, prepuna sranja zavrtela joj se u glavi. Videla je svoje roditelje, rodjake, njihove prijatelje, kako se vrte oko nje, poput vrteske. I onda se desilo nesto neocekivano. Velika eksplozija! BUUUUUUUUUUUM. Dolazilo je iz Milicine sobe. Njena majka je ucinila jednu od velikih gresaka u svom zivotu, a cinila ih je mnogo... I otvorila vrata od Milicine sobe. U tom trenutku, sva Milicina odeca iz ormara je pocela da izlece napolje, svi njeni dzemperi, majice i kosulje su izleteli, pravo na goste, pravo na njenu porodicu. Ona je istrcala iz kuce, osramocena, i tuzna. Dugo je hodala. Posle nekog vremena, vratila se u stan. Jos uvek je bilo gomila sranja, ali to niko nije primecivao, svi su bili veseli i pijani. Milica je otisla u WC. Tamo je izvadila ocev pribor za brijanje, i presekla sebi vene. Nasli su je u ranim jutarnjim casovima, i sva njena odeca iz ormara bila je sada, samo oko nje. Njeni roditelji vise nikada nisu ni pomislili na teleshop.
Odluka
Majka je u najgorim mukama rađala stotinama godina. Dolazili su iz svih mogućih krajeva da joj pomognu, ali joj je većina samo odmagala, neko čistog srca, mogao je da je s vremena na vreme umiri svojom pesmom ili glasom. Svi su mislili posle 4 veka da će izdahnuti i da majka neće uspeti, njena ostala deca, prešla su kod drugih porodica da rade kao sluge, i nisu verovali u svoju majku, ali ona se naposletku muka rešila, i donela je na svet svoje dete. Bilo je ono obično,ni po čemu posebno. Lepo, iskreno i čisto, kao svako dete. Ubrzo, u kraljevstvo u kom je dete došlo na svet došli su zli čarobnjaci. Oni su se bavili tamom, i nesrećom. Majku su zatvorili u kulu i planirali da dete uzmu pod svoje. Nisu mogli ništa detetu, jer koliko god ono bilo samo i napušteno, u njemu postojala je sva patnja njegovog rođenja, koju je njegova majka doživela,i zli čarobnjaci nisu mogli da mu priđu. Oni su smislili zakone, nove, stare, okupili celu svitu svih čarobnjaka i važnijih vila za koje je znalo kraljevstvo i širina, i svi su se složili da dete mora da nestane. Ono nije htelo ni da čuje. Samo je tražilo svoju majku, a majka je tražila svoje dete. Prolazile su godine, i dete je raslo. Postalo je čovek. Tada, oni koji su se predstavljali kao njegovi roditelji, od njega tražiše da se odrekne žene koja ga je na svet donela, zarad pogodnosti dobrog života, jer ona se njega odavno odrekla. Dete nije verovalo da ga se majka odrekla i tražilo je da to čuje od nje. Pretili su majci. Gađali je kamenjem, mučili na najgore načine, palili pa gasili, ubijali i vraćali u život, kidali na komade, pa sklapali i čekali da izusti. Majka je dugo ćutala. Stavili su je u sobu, praznu, bez hrane, vode, sunca i ljubavi. Čekali da poklekne. "Samo treba da progovoriš" čikali su je. Mamili toplim napitkom, okrepljujućim obrocima, mahali zlatom pred njom. Majka ne progovori ništa. Pokušala je nekoliko puta da ustane i da traži pomoć od nekog, bilo koga, ali su joj tada zadavali velike udarce. Najveće. Dovodli bi joj njenu decu,koja su je napustila da je vređaju, pljuju i gađaju kamenjem. Ona je ćutala. Postade svega dosta zlim čarobnjacima te rekoše da je vreme majci da donese odluku. Ili će da se odrekne svoga deteta, i da živi. Ili će da umre i ona i sva njena deca. A, imaše majka mnogo dece, i one koja su je vređala i one koja je nikad nisu izdala. Sela je u ćošak svog zatočeništva i čekala dan odluke. Bilo je hladno, iako je već uveliko stiglo proleće. Njeno dete lično, ono oko kog je hajka, pope se u kulu da vidi svoju majku. Stade pred njom kumiti i moliti da slaže, da ga se odrekne, da će biti svima bolje, da će svakom učiniti dobro. Zli čarobnjaci će odustati, neće više nikog mučiti i maltretirati. I majka uhvati dete za ruku, pogleda ga uplašenim, izmučenim očima i ono ućuta. "Ako se i odreknem svog deteta, zarad druge svoje dece, kakva sam to majka?"
"Opraštam ti majko, opraštam ti!" plakalo je dete. "Prekini samo ovu agoniju, samo me odbaci, ja mogu sam, ja sam navikao bez tebe, sve ovo vreme!" Zli Čarobnjaci osetiše da je majka blizu slamanja i uleteše u njenu tamnicu! "Sada smo najjači!"- zagrmeše. "Sada ćemo dobiti svu moć." Majka ih pogleda i šapnu
"Nikada."
Čarobnjaci nestaše u prah.
