Sta zelim
Milica je ubrzo otisla. Ja sam ostala sama u pomalo mracnom stanu
dobrocudnog duha, koji nije bio tu, vec je otisao u grad duhova, da
poseti svoju porodicu.
Razgledala sam po hiljaditi put taj prostor, koji mi je sudjen da u njemu provedem tolike sate i dane.
Ponovo sam se bavila problemima. I onda je interfon zazvonio.
Bio je to moj prijatelj, sa kojim se znam jako dugo. Moj jedan jedini
pravi dokaz da sam dete svoje generacije. Moja ljubav sa interneta. Hej,
bile su to godine srednje skole, dokonosti i imala sam na umu samo beg.
Tako se na stranici myspace javila i ta sudbina. Dugo smo se culi, on
je bio neko na koga sam racunala, kad dodjem u Beograd, i sada, kad sam u
Beogradu, ne mogu ni da zamislim da ikad budem sa njim.
Dosao je, i trebalo je da pogledamo film.
Nemam bliskost sa njim. Tokom celog filma, mislila sam samo o jednoj stvari.
Bilo je to o muskarcima koje poznajem i koji, bar po mojim saznanjima, ovo rade svakodnevno.
Da li oni, ili konretno on, moj Neko, lezi s raznim devojkama, i pruza im ljubav, koju ne oseca
zaista za njih? Da li se oseca tako pogresno i prazno, ili pronalazi u
tome smisao, i time se hrani?
Nisam znala. Ali, strasno me zanimalo. Da li sam ja nekad nekom bila to? To sam znala, nisam. Ili ako jesam, bilo je uzajamno.
Da li je moj Neko od onih koji mogu da prepoznaju da li druga osoba za njih oseca bliskost? Da li uopste on postoji?
Nisam znala ali sam zelela da budem negde drugo.
Zamisljala sam druge kontinente, druge filmove, druge krevete.
I da nisam tu, gde sam toliko silno zelela da budem, u doba myspace-a, i zelje za begom.
Izgleda da cu ceo zivot hteti da pobegnem negde, a kada dodjem do tacke
da vise ne zelim da bezim, ostacu. Ili cu mozda zazmuriti i pobeci na drugu stranu.
