Sarajevo, ljubavi moja
Rođena sam '92 u Bosni i Hercegovini. Ne baš dobar početak, priznajem. Nisam nikada imala problem sa tom činjenicom, štaviše, ponosila sam se njome, na neki način. '94 smo izbegli na tle Vojvodine. Volim ravnicu, ona me je prihvatila, i imam povoda da je volim. Moji roditelji nisu iz Sarajeva. Majka je samo godinu dana studirala tamo, i posle toga se prebacila na fakultet u drugom gradu. Dve sestre mog pokojnog dede žive sada tamo, ali i one nisu rodom odande. Zašto sam oduvek toliko volela Sarajevo?
Sa mojih dvadeset prvi put stajem na pločnik tog grada.
Zgrade su ranjene, sa ožiljcima i rupama. Nisu prkosne, slomljene su. Kroz prozor automobila prolazim pored velike crkve, i čujem zvona. Malo dalje, cuje se i džamija. Kažu da je stalno tako, jadno Sarajevo, ne daju ti mira.
Osećam ja to, osećam, ne brini, vidim i čujem. Ti se i dalje boriš, i dalje si otmeno. Prolazi mi kroz glavu kako koračam po grobu Stefanovog oca, kako prolazim pločnicima kojima je Gavrilo Princip hodao, a tamo dole se mozda i Čola prvi put poljubio sa curom.
Žene zamotane, muškarci glasni. Dece gotovo i nema. Mjesec ramazana je, kažu. Tamo gde vječna vatra gori, palim borcima u borbi protiv fašizma, stoji skupina nekih turista, engleza ili italijana i čujem kako mladić sa jakim akcentom na lošem engleskom govori o Komunizmu, i o zvezdi koja stoji na spomeniku. "As a symbol of comunisam...." ostalo mi je u ušima. Nosim neku tugu u sebi, od tad. Nailazim na Begovu dzamiju, i stari grad, i pravu Kasabu. Na sve strane tepisi, ćilimi, džezve, ćevapi... Brišem znoj i prolazim kroz Baščaršiju, svi ti mešani mirisi, ukusi, ljudi, akcenti, jezici... A ono je opet svoje. Sarajevo.
Razmišljam o raspravi koju sam imala sa tetkom, dan pre toga, o ratu, i o tome kako možda i drugi ljudi misle da je kriva mržnja naroda. Ja mržnju naroda ne vidim, vidim samo strah. Ispred ćevabdžinice prišla mi je devojčica, loše isečene kose.
„Seko mogu l’ te nešto zamolit’? Hoćeš mi kupit nešto?“ nakrivila je svoju glavicu, zaklopila jedno oko i gledala u mene, gore. Štiteći se rukom od sunca, da me bolje vidi. „De molim te.“ Ponovila je slatkim glasićem.
„A, šta bi ti volela da ti ja kupim?“blago sam je pitala.
„Bombonice.“ Slegla je ramenima, kao da želi da kaže "Skromna sam, ne treba mi puno."
Krenule smo da kupimo bombonice. „Kako se zoveš?“
„Fatima. A ja znam kako se ti zoveš.“ Pobedonosno se nasmejala.
„Kako?“ pitala sam, gledajući da li idu automobili i možemo li da pređemo ulicu.
„Eh sad, pa najbolje da ti ja kažem.“ Nasmejala sam se.
Stigli smo do trafike, i Fatima je sebi odabrala ventilator u čijem držaču se nalaze bombonice, košta četiri marke. Prodavačica je negodovala. „Što nisi malo skromnija Fatima?“
Obe smo ćutale.
Kada je Fatima dobila svoj ventilator bombonice, pošle smo da se vratimo istim putem odakle smo krenule. Upalila je ventilator.
Sarajevo je bilo za nijansu slobodnije, kao da je odahnulo. Veliko olakšanje. Kao da me polako prihvatilo. I Fatima je prinosila ventilator meni „Sad ću te porezat“ propeler se vrteo blizu moje koze. Ja sam se smešila i gledala je, uzivajući u njenoj sreci. „Nećeš... Dosta smo se rezali.“ Sarajevo nas poljubi blagim vetrom. Fatimu pozva neki momčić, tetka izađe iz ćevabdžinice, žena u marami i ja se pogledasmo, dotakoh svoj krst, na sekundu sve slike rata, ponovo proleteše kroz moju glavu i iščezoše jos brže, nego pvi put. Vreli dan poče da mi prija, i odzvanjanjem mojih koraka po kaldrmi Sarajevo i ja počesmo da vodimo razgovore, koje samo mi razumemo.
Razgovore u mom ritmu i u ritmu ovog grada, koji toliko volim.
