Na donjem Dorćolu ima jedna stara kuća, iza kuće ogromno dvorište, ali kada se udje unutra deluje da je mnogo veće zato jer je obraslo u visoku gustu trsku, pa se ne nazire gde je dvorištu kraj.
U toj kući ne živi niko.
Kroz kuću bez vrata i prozora se prođe u dubokim cipelama jer unutra ima kopriva i životinja o kojima u komšiluku nemaju pojma.
Usred tog trščanika sedi jedan starac duge bele kose i brade i bosih nogu. Ispred sebe ima jednu drvenu kutiju za cipele.
Samo on zna šta je u toj kutiji.
Samo on zna.
U kutiji životari jedna obična varoš. Sve se lepo vidi. Trg, sporedne i slepe ulice.
U kućama promiču uspavani ljudi-tragači koji posustaju.
U varoši ima jedna napuštena kuća i dvorište obraslo u trsku.
U trščaniku u samoj sredini sedi jedan mladić koji ima novu drvenu kutiju u kojoj se nalazi jedno selo.
U selu dvorište. Usred guste i vlažne trske stoji devojka raširenih ruku. Daleko pod njenim nogama je zaboravljeni grad. Kolena joj klecaju. Devojka se mršti gladna ljubavi. Traži oslonac.
Starac duge bele kose i brade vidi u kutiji njenu glad za lepotom i dubokim dahom. Vidi glad koja nikada neće biti smirena, i vidi glad koja će izbledeti u vremenu. I vidi devojku koja to više neće biti.
Mladić ne vidi devojku, ali zna da je ona tu, i ona zna da je on tu.
Vetrovi duvaju i duvaju i duvaju. Duvaju kroz oker napukline.
Melodija što izlazi iz trske nije neobična, lepa je ili tugaljiva u vreme letnjih kiša.
Starac jednolično udara u goč, budi uspavane tragače.
Svi koji će se sresti – ugledaće se u svoj čas. I otići će.
autor bloga je Filip Gajić (www.filipgajic.com)
