Dvojka 2
Meni moj deda Ljuban govori da je pametan čovek onaj koji zna da odvoji bitno od nebitnog.
Danas je u Beogradu neka utakmica. Nije večiti derbi, ali je nešto, čim se na glavnoj železničkoj stanici okupiše grupa mladih huligana. Klinci, od najviše, šesnaest godina, u air max patikama, šušavim trenerkama, ošišani do glave, urliču. "MI ŽENE KARAMO" Ili sam bar tako ja razumela i čula. A, oba moja Marka, koji su svojevremeno bili huligani, jedan Delija, drugi Grobar, mi se ne javljaju da proverim tu mantru. Nije kao da je važno. Gledala sam u taj cirkus koji se odigravao pred mojim očima. Bili su preko puta nas, onih koji čekaju prevoz i žmirkaju jer im smeta sunce, i njihovo urlikanje. Njihov vođa, glavni, možda je najstariji, ponaša se kao vođa čopora. Alfa. Pljuje, širi se, udara ostalima ćuške. Grči mi se želudac. Otići će da viču na neke, najverovatnije, potplaćene, i preko veze ubačene fudbalere, koji trče za loptom, sa pola snage, jer svi se čuvaju za nešto bolje, ili će da navijaju za onih nekoliko koji daju sve od sebe, a otići će tamo zbog sebe, da ih vide, da zapale baklju, da ih, daj Bože, je l', pritvore, da im majke, koje su bolesne, i primaju socijalno, i skupljale su mesecima za njihove patike, dolaze po njih, mole da ih puste, plaču, i kukaju. A, oni će da preziru svoje majke,jer su one nemoćne, ne mogu da im pruže sve što oni žele. Ne mogu, po njima, da im pruže ni ljubav, nisu uspele da zadrže njihove očeve da se ne propiju, i da ne potroše što zarade. A, ima i onih, čije će majke poslati svoje asistente, da ih pokupe, jer nisu stigle, i onda će te iste žene da ih smeste u neku bolju školu, negde daleko od lošeg uticaja, da se ugledaju na svog očuha, mada može i oca, koji je pravnik, ima mnogo novaca, i sa Đilasom je sedeo na ručku, pre nekoliko dana, jer su drugari iz klupe iz osnovne škole. Da, to su naša deca. Ne, to su njihovi roditelji.
Bilo mi je loše od svega toga, padalo mi je na pamet da će se potući, napraviti scenu. Ljudi su polako gubiti strpljenje, a onda je stigao prevoz. Ušla sam u svoju dvojku, u tu korpu duša i sudbina, i sela. Iza mene bio je dečak s majkom. Imao je jedva tri godine, i polo majicu sa prugicama. Majka mu je imala loše ofarbanu kosu, jeftinu odeću i nosila je kesu, providnu, u kojoj je bilo malo voća. Bila je mlada, ali je izgledala starija nego što jeste. Stali smo na semaforu kod zgrade Generalštaba.
-Majko, šta je ovo?- nije odgovorila. -Je li ovo ono od bombi?- glas mu je bio nevin i znatiželjan.
-Jeste, sine.- odgovorila je, ispuštajući vazduh, i premeštajući kesu iz ruke u ruku. Bila je umorna.
-Jesu nam bacili bombu, Aremikanci, mama? Jesu Amrekianci?- oteo mi se osmeh, jer je mali i slatko izgovara, sa pauzama, a opet pogrešno. Majka mu je bila ozbiljna. Razmišljala je o tome kako da plati kiriju, ili struju.
-Jesu, sine, Amerikanci.- ispravila ga je nežno.
-Ko je pobedio u ratu, mama?- ćutala je. Stao je tramvaj. Pošli su ka izlazu, on ispred nje, ona mu drži ruku na leđima, usmrevajući ga, da siđe dole. Bio je uporan- Ko je pobedio u ratu mama?- smrzla sam se, na trenutak. Čekali smo svi šta će da kaže.
-Oni.- izgovorila mu je tiho, dok ga je gurala napolje.
Posle toga, tramvaj je počeo da ubrzava. Proizvodio je onaj tup zvuk, meni su prolazile slike pred očima. Mek Donalds, ogromne reklame na Slaviji, veliki bilbordi, gomila automobila, čovek koji spava na klupi. Zatvorena pekara, zatvoren butik, još jedna zatvorena prodavnica u Beogradskoj, a onda Kafana Na ćošku, tramvaj je ubrzavao, a slike su se još više smenjivale, ljudi obučeni u skupo a jeftino, najveće klasne razlike, ljudi šetaju pse, ljudi nose kese za smeće, obučeni u pocepanu odeću, pijanci i deca, prolazimo pored Pravnog fakulteta, nema studenata, nedelja je. Stigla sam kod Vukovog spomenika, prošla je žena pored mene sa detetom, obrisala mu je nos, alergičan je na ambroziju, polen ili tako neko sranje. Šetala sam ka svojoj ulici, a sve što sam čula odzvanjalo je kad mi je rekla prvi put majka moje drugarice, pred neke izbore "Ovde narod više nema nadu, nema snagu da se pokrene, predali smo se, prvi put u istorji Srbije." I čula sam i glasove mojih površnih prijatelja kako govore da im se jebe za sve, da samo žele mnogo para, i čula sam glasove svojih prijatelja, kako su ljuti što ne možemo da pokrenemo svest, i zamišljala sam koliko bi bilo lepo da ljudi odvoje bitno od nebitnog. Da li bih ikad poslala sina u rat? Ne. Da li bih mu priznala da su drugi dobili rat? Ne znam! Ne mogu da sudim, ne mogu da rešim, ne mogu da pobedim, ne mogu da pomognem. Nisam pametan čovek, ja sam samo čovek. Sve na meni je čovek, ja se plašim, volim, smejem, i plačem.
Želim svima dobro, ne želim mlade huligane, želim srećne tinejdžere, koji uče, ili sede u parku, želim da ljudi ne jedu u Mekdonladsu, nego da kuvaju i hrane se zdravo, ne želim da raste broj obolelih od raka, nakon 99e, ne želim da pobedi zlo, želim da pobedi dobro, da niko ne razmišlja o tome da pozajmljuje odeću, cipele, telefon, ili kompjuter, ne želim da moramo da se stidimo odakle smo i ko smo. Ne želim da narod nema šta da jede i da ljudi spavaju po klupama, dok neki ljudi imaju više novaca nego što iko može fizički da potroši. Ne želim da mi se natura mišljenje civilizovane Evrope, koja deportuje rome u vagonima van njihovih gradova, i genetski modifikuje hranu, od koje oglednim pacovima raste tri oka, i degenerišu se geni. Ne želim da svi oko mene postanu samo produkt onog što gledaju na televiziji.
Želim zeleno, i čisto i zdravo i ljubav... Svima, uvek.
