Sećanje na april, kapljice i sav za za zu
Proleće u Beograd ne dolazi kada otopli.
Ono dolazi kada se u dvosobni stan od šezdeset kvadrata, sa dve potpuno izgubljene duše, useli vitez ranog srednjeg veka.
Druga godina života u mom stanu, koji sada miriše na mene. Na knjige, na umetnost, na ručno pravljene sapune i na melanholiju. Miriše na radio i na VH1.
Stan koji ima velike prozore i visoke plafone.
Živele smo tužno i sporo. Ponekad smo bile lude. Lutale smo ulicama, pabovima i tražile smisao. Borile se sa velikim i malim stvarima.
Smatram da je svakom studentu, koji ne zna šta radi sa svojim životom, neophodno da doživi sledeće stvari:
-Padne najlakši ispit
-Ostane potpuno bez novca
-Ima seks sa dva različita čoveka u istoj sobi u periodu od mesec dana
-Skuva testeninu i u nju stavi pavlaku, kečap, majonez i tri koluta salame
Kada je bilo hladno, sivo i neprimetno, tada smo najviše pile kafu, pričale, čitale, plakale, živele, traćile sekunde i minute.
Sada je toplo.
Došlo je proleće.
Dragan ustaje svako jutro u šest. Odlazi na posao, posle ide da piše istoriju, ima probu u KPGT-u (predstave za koju svim silama svi navijaju da se kad tad završi), i dolazi u svoj novi dom. U naš dom. Dom ružnih stopala! Dom lepih grudi! Dom pijenja čaja! Dom pušenja cigareta! Čardak ni na nebu ni na zemlji. između uspavanog Vračara i bučnog bulevara. Dom tri budale.
Tu se dešava moja umetnost. Naravno, počela je spontano. Dugo sam smišljala kako i šta da radim. Dugo sam iščitavala Pavezea i pokušavala da ga smestim u sve moguće situacije. I onda se situacija sama od sebe, tek tako, lako, dogodila.
Jelena i Dragan. Njih dvoje kao kapljice na staklu koje klize polako, dok se ti smaraš na času neke fizike, gde moraš da budeš tih, ali ne moraš da obraćaš pažnju. Kapljice koje klize i ja ih pratim prstom, tek ponekad ih usmeravajući šta, kako i gde. Rađa se umetnost. Ne mogu da kažem da je vrhunska, možda čak nije ni prava. Ali, ko ste vi da sudite mojoj umetnosti? Ja je pravim, ona je moja. I kapljice su moje.
Ja volim moje kapljice.
Te dve duše, smeštene u tela dvoje predivnih ljudi, sa blistavim umovima, poganim jezicima, i ružnim stopalima, ostavljaju svoje najbolje i najgore, svoje strahove i najdublje težnje, u vazduhu, izgovorenim replikama likova koje igraju.
I ja ih pustim.
Stvara se nešto čarobno, i mi smo deo toga.
Danas smo Jelena i ja ustale kasno, spremile stan, učile njenu sociologiju, ugostile Ninu, pile kafu, nekoliko puta. Pile jako mnogo soka koji je Dragan doneo iz prodavnice u kojoj radi, jer je bio na sniženju, i živele. Jednostavno bile. Negde oko deset uveče smo otišle da prošetamo bulevarom, po toplu hranu, studentsku gozbu, koju krasi ime PIZZA Caribic. Prijao nam je vazduh, uspavanost bulevara, neobično malo ljudi, i svetla koja nas prate. Razmišljala sam kao što uvek radim, samo o mojim kapljicama. I razmišljala sam kuda nas vode.
Srele smo Dragana pri povratku u stan. Nosio je pune kese hleba (njegovo omiljeno jelo) i grickalica (naše omraženo jelo). Svako naše već ritualno sedenje oko staklenog, besmisleno preteškog stola, svodi se na paljenje cigarete za cigaretom, sumiranje utisaka dana, i prepričavanje detalja koje niko drugi nije ni primetio. Uvek se smejemo, uvek je kao da ponovo do jaja blejimo. Kao da smo pijani, kao da smo drogirani. Kao da smo mladi. Kao da jesmo.
Ne mogu a da se ne zapitam koliko dugo će trajati naša zaljubljenost.
Kada tek stupiš u vezu, to je kao medeni mesec. Mi smo cimeri na medenom mesecu. Sve nam je slatko, sve je dopušteno.
U priči se nekako desilo da mlada Džo koju je skroio Lars Von Trier,a sa kojom ja slučajno živim, (Lars se malo zajebao pravo ime joj je Jelena), otkriva kako je napaljena kao ZMAJ.
Da, zmaj. Ne znam, ne znam!
Počeli smo sa insinuacijama.
Sledeće što znam nalazimo se u spavaćoj sobi na velikom krevetu. Dragan leži na stomaku, vidi mu se tetovaža ne leđima. Jelena presvlači čarape iz mrežastih dokolenica, u haltere. Smejemo se, i živimo. Normalno, normalno.
Živimo. I jesmo.
Smejem se ja, smeje se Dragan, smeje se MALI DRAGAN, Jelena i njena hu ha. Smeje se sav za za zu sa nama.
I odlazim u sobu, sa osmehom na licu. Proveravam da li su mi se poskidali filmovi. Znam da Dragan i Jelena neće imati seks. Znam da oboje trebaju da ga imaju. Mislim o tome kako ja ne moram da ga imam. Na milisekund me to brine. Palim cigaretu, otvaram word.
Pišem ovo, kako živimo...
Živimo kao umetnici. Bez cilja. Na račun odraslih, ali smo taj račun zaradili, a neki od nas još uvek zarađuju. Živimo kao kad se stvarno živi. Obično, i predivno.
I stvaramo život. Običan i predivan.
Živimo proleće u Beogradu. Kao vitezovi besmisleno teškog staklenog stola.
Sloboda
Dugo nisam plovila po reci na kojoj sam odrasla.
Desilo se sasvim slučajno da sam posle završenog posla u jednom gradiću koje ima prelepu zgradu pozorišta i ljude koji umeju da budu prijatelji završila na svojoj reci. U malom čamcu. I tu me iz mira i razmišljanja, pokupila moja drugarica. Moj stari prijatelj. Srećan je čovek koji ima takvog prijatelja, pa vašem prijateljstvu nikakva struja ne može da naudi večno. Ono uvek postoji. Ona je došla po mene i mi smo uplovile u sadašnjost. Ostaci od prošlosti su plutali okolo, ali na dobar način. Budućnost je tek trebala da bude, mi smo je pravili. A večnost- stalna sadašnjost se tkala. Sedele smo u okružene ribama, i travama koje rastu u vodi, i pile smo belo vino i pričale. Ona je govorila, ja sam razumela. Lečile smo nekim starim načinima nove rane.
Došlo je još ljudi. Otišli smo da nam sviraju i pevaju cigani, otišli smo da ja pevam.
I glas se probijao kroz sve moguće opne, i uživali smo. U slobodi, u spontanosti.
Na našoj reci.
Posle toga su mi dani tekli sporo. Znala sam da u meni postoje reči koje želim da napišem. Čekala sam te reči, i one su sada ovde.
Nikada ne treba zaboraviti kako umirujuća i korisna može da bude plovidba rekom na kojoj si odrastao. Ona te zna, najbolje. I uvek će polagati na tebe pravo. Kao i ti na nju.
Sarajevo, ljubavi moja
Rođena sam '92 u Bosni i Hercegovini. Ne baš dobar početak, priznajem. Nisam nikada imala problem sa tom činjenicom, štaviše, ponosila sam se njome, na neki način. '94 smo izbegli na tle Vojvodine. Volim ravnicu, ona me je prihvatila, i imam povoda da je volim. Moji roditelji nisu iz Sarajeva. Majka je samo godinu dana studirala tamo, i posle toga se prebacila na fakultet u drugom gradu. Dve sestre mog pokojnog dede žive sada tamo, ali i one nisu rodom odande. Zašto sam oduvek toliko volela Sarajevo?
Sa mojih dvadeset prvi put stajem na pločnik tog grada.
Zgrade su ranjene, sa ožiljcima i rupama. Nisu prkosne, slomljene su. Kroz prozor automobila prolazim pored velike crkve, i čujem zvona. Malo dalje, cuje se i džamija. Kažu da je stalno tako, jadno Sarajevo, ne daju ti mira.
Osećam ja to, osećam, ne brini, vidim i čujem. Ti se i dalje boriš, i dalje si otmeno. Prolazi mi kroz glavu kako koračam po grobu Stefanovog oca, kako prolazim pločnicima kojima je Gavrilo Princip hodao, a tamo dole se mozda i Čola prvi put poljubio sa curom.
Žene zamotane, muškarci glasni. Dece gotovo i nema. Mjesec ramazana je, kažu. Tamo gde vječna vatra gori, palim borcima u borbi protiv fašizma, stoji skupina nekih turista, engleza ili italijana i čujem kako mladić sa jakim akcentom na lošem engleskom govori o Komunizmu, i o zvezdi koja stoji na spomeniku. "As a symbol of comunisam...." ostalo mi je u ušima. Nosim neku tugu u sebi, od tad. Nailazim na Begovu dzamiju, i stari grad, i pravu Kasabu. Na sve strane tepisi, ćilimi, džezve, ćevapi... Brišem znoj i prolazim kroz Baščaršiju, svi ti mešani mirisi, ukusi, ljudi, akcenti, jezici... A ono je opet svoje. Sarajevo.
Razmišljam o raspravi koju sam imala sa tetkom, dan pre toga, o ratu, i o tome kako možda i drugi ljudi misle da je kriva mržnja naroda. Ja mržnju naroda ne vidim, vidim samo strah. Ispred ćevabdžinice prišla mi je devojčica, loše isečene kose.
„Seko mogu l’ te nešto zamolit’? Hoćeš mi kupit nešto?“ nakrivila je svoju glavicu, zaklopila jedno oko i gledala u mene, gore. Štiteći se rukom od sunca, da me bolje vidi. „De molim te.“ Ponovila je slatkim glasićem.
„A, šta bi ti volela da ti ja kupim?“blago sam je pitala.
„Bombonice.“ Slegla je ramenima, kao da želi da kaže "Skromna sam, ne treba mi puno."
Krenule smo da kupimo bombonice. „Kako se zoveš?“
„Fatima. A ja znam kako se ti zoveš.“ Pobedonosno se nasmejala.
„Kako?“ pitala sam, gledajući da li idu automobili i možemo li da pređemo ulicu.
„Eh sad, pa najbolje da ti ja kažem.“ Nasmejala sam se.
Stigli smo do trafike, i Fatima je sebi odabrala ventilator u čijem držaču se nalaze bombonice, košta četiri marke. Prodavačica je negodovala. „Što nisi malo skromnija Fatima?“
Obe smo ćutale.
Kada je Fatima dobila svoj ventilator bombonice, pošle smo da se vratimo istim putem odakle smo krenule. Upalila je ventilator.
Sarajevo je bilo za nijansu slobodnije, kao da je odahnulo. Veliko olakšanje. Kao da me polako prihvatilo. I Fatima je prinosila ventilator meni „Sad ću te porezat“ propeler se vrteo blizu moje koze. Ja sam se smešila i gledala je, uzivajući u njenoj sreci. „Nećeš... Dosta smo se rezali.“ Sarajevo nas poljubi blagim vetrom. Fatimu pozva neki momčić, tetka izađe iz ćevabdžinice, žena u marami i ja se pogledasmo, dotakoh svoj krst, na sekundu sve slike rata, ponovo proleteše kroz moju glavu i iščezoše jos brže, nego pvi put. Vreli dan poče da mi prija, i odzvanjanjem mojih koraka po kaldrmi Sarajevo i ja počesmo da vodimo razgovore, koje samo mi razumemo.
Razgovore u mom ritmu i u ritmu ovog grada, koji toliko volim.
