Onome koga se to tiče
Postoji jedno mesto, na reci. Kod novog mosta na Adi. Stara, napuštena fabrika, pretvorena u oazu.
Fabrika šećera.
Zamišljam kako izgleda mesto na koje valja otići, kad završiš sa ovim svetom, i na pamet mi pada samo ona.
Na putu ka fabrici, jednom sam se zaustavila na ulici i kupila roman koji se zove Onome koga se to tiče. Na poslednjoj strani, autor romana rekao je da se tako zove zato što ne želi da svoje junake, smešta u poseban period, daje im konačan identitet, i zaokružuje njihove priče. To je priča svakog, i svih. Ona se dešava svuda- ovde i tamo. Tako je njegov pokušaj da ispriča priču koja nema kraj, i da ispriča pričanje priče nazvan "Onome koga se to tiče".
Ulazim u zimsku baštu, koja je sva u staklu, prepuna retkih biljaka, koje se baškare, i pokazuju. Dočekuju me psi. Kada završimo razmenu neverovatne sreće i ljubavi što smo se sreli ponovo, pogled mi sleti na jedno od nekoliko ogledala, u kome kao da je uvek savršena fotografija, koju nikad neću uspeti da napravim. Moje lice bude ozareno, a pozadina nestvarna. Zaobiđem mermerne stolova, teške gvozdene stolice, i ulazim u Indijski restoran. Trenutno napolju pada sneg, a u indijskom restoranu gori vatra u kaminu. Par divnih ljudi pije čaj i diskutuje o književnosti. Tri stranca se smeju sa jednim dragim mi dečkom. Prilazim da se pozdravim i usput dodirnem veliki klavir. Taj klavir je Jovan ostavio tu, jer ga tamo gde je pre bio, nije niko svirao. Klavir je sad srećan, sem ako se neko ne penje na njega.
Onaj koga se tiče prostor o kome ja govorim, može da pročita ovo jednom, može nikad, može da oseti tugu, bes ili bol, a može i da proba nešto da promeni. On će da se prepozna, i sigurno da će znati da pišem baš njemu.
Jer, istina je, samo tebi pišem. Pitam se šta osećaš dok ovo čitaš, i da li te zanima nastavak priče o predivnom mestu, napravljenom za sve kojih se tiče?
Fabrika šećera, pretvorena u oazu umetnosti, spoj nespojivog, Jugoslaviju, njenu moć, i simboličnu predstavnicu utopije. Zemlja svih, bratstva i jedinstva. Zvuči pospano. Ali, istina je.
Sve to kako ovaj prostor izgleda je manje bitno.
Njegova uloga u tvom životu je ono što se računa. Ta rupa u kosmosu, živa rana kapitalizma, hijerarhije, zdravog razuma, oko sebe okuplja najrazličitije sudbine. Niko nikada nije sasvim slučajno kročio u taj prostor. Niko nikada nije pogrešio, izašao i zauvek zaboravio.
Zahvaljujući njoj, poveruješ u magiju. Poveruješ da još uvek postoje principi. Naučiš ko je pisao Šekspirova dela, naučiš da to ne smeš naglas da kažeš. Greješ se rečima, informacijama, lavežom pasa, suludim situacijama u koje upadaš. Naučiš kako se pravi sok od ruže, i gde može da se uzme najbolji duvan. Stvoriš umetničko delo koje će biti shvaćeno tek za nekoliko decenija (Jegunica ft Ksendža I've got them AIDS). Naučiš da poštuješ ljude, da voliš one koje ne razumeš. Naučiš da nisi najvažniji, štaviše, naučiš da si nebitan. Odlučiš da pustiš da te boli, jer znaš da će proći. Vidiš kako izgleda biti izdan, sam, i živ. Vidiš i kako izgleda biti odan iako za to ne dobijaš ništa. Shvatiš da je suludo očekivati. Shvatiš da ništa ne znaš.
Osećaš moć, slabost, ljubav, ljubomoru, bol, sreću, tugu i olakšanje.
Sve to u jednom trenutku.
Sretneš zauvek ljude bez kojih ne možeš da zamisliš svoj dan.
Nađeš utočište, krevet, krov (koji prokišnjava) nad glavom.
Besan na sebe, što si proklet, jer si spoznao nešto bez čega više nikada nećeš moći.
Nešto što te troši zauvek, što te postavlja na mesto jednakog i kad si najbolji, nešto što te hrani i izgladnjuje, i što ti posle tog mesta više nikada ništa drugo neće valjati.
U tom prostoru, shvatiš, da te se tiče pravda.
Shvatiš da voliš.
Život je gorak.
Zbog toga je dobro da što veći deo njega provedeš u fabrici šećera.
