Odgovori
„Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“
-Hoćeš li poći sa mnom u hodočašće?
-Ne znam mnogo o tome...
-Postoji nekoliko obećanja koje moraš dati.
Prvo je da nikom ne govoriš kada krećeš i kuda ideš. Nije ga teško ispuniti, budući da nećeš ni znati odgovor.
Drugo predstavlja tvoj zavet da ćeš na hodočašću u svakom trenutku govoriti istinu, nikada ne smeš da slažeš ljude koje sretneš, ma koliko bilo lako i jednostavno to učiniti. Moraćeš da govoriš istinu.
Treće obećanje je da ćeš morati da vodiš dnevnik. Svaki dan.
Četvrto, nosiš samo najneophodnije, i ono čega želiš da se otarasiš.
-Sviđa mi se. Ali, ne razumem ovo čega želim da se otarasim?
-Ako postoji neki predmet, odeća, pismo- bilo šta što te drži kao u kandžama i vuče nazad, ne da ti da počneš ispočetka, treba da se otarasiš toga. Možeš to da spališ, ili pokloniš nekom na svom hodočašću.
-U redu.
-Dakle, pristaješ?
-Rado bih da pristanem, ali ne mogu. Potrebni su mi detalji. Imam obaveze. Imam svoj život ovde. Nije to tako jednostavno. Drugi računaju na mene.
-Probaj da prelomiš.
Mrak.
Svetlo.
Ruka u ruci. Dodiri koji drmaju i smiruju u isto vreme. Osećaj pripadnosti i rastrojstva. Pramen kose. Ugao usana. Zenica oka, koja se širi. Šljive na stolu, u šljivama univerzum. Belo svetlo maglovitog Vojvođanskog jutra. Sreća, tuga i znoj.
-Nije lako to odlučiti. Imaš neko vreme da razmisliš.
-Koliko vremena?
-Koliko traje celi život?
-Ne bi me niko čekao toliko dugo.
-Niko ne kaže da treba da te se čeka decenijama, samo kažem da imaš na raspolaganju sve vreme ovog sveta da odlučiš. Ne znači da treba da ga i uzmeš. Vreme ne postoji. Sve je tako kratko, da stane u zvuk koji čuješ kada ubereš šljivu.
-U čemu je poenta sa šljivama?
-Ne razumem?
-Zašto stalno šljive? I tamo, dok smo posmatrali ono dvoje ljudi, bile su šljive.
-Nismo ih posmatrali. Videli smo ih.
-Tačno, ali šljive?!
Zvono na vratima. Koraci. Iščekivanje. Poznati mirisi. Bose noge, i cipele. Propinjanje na prste. Cigareta kako gori. Blaga nelagoda. Tuga i zadovoljstvo. Muzika, tako poznata, a čuješ je prvi put.
-Nije bilo šljiva ovog puta.
-Čega je bilo?
-Hm, ne znam?
-Možeš li da pođeš na hodočašće?
-Kako bi ovo moglo da mi pomogne da odlučim? Ja nisam jedno od ovih ljudi, ovo mi ne predstavlja ništa. Čak im ni lica ne vidim.
-Njihova lica ne postoje, oni su samo siluete. Oni su fikcija. Tvoj put do odgovora koji tražiš. Ja ne upravljam ovim slikama. Njima upravljaš ti. U njima tražiš svoj odgovor. Odgovor da li želiš da pođeš.
-Ja želim da pođem, samo ne mogu da ostavim sve. Jedno je želja, a drugo su mogućnosti.
-To je najbesmislenija stvar, koju je iko ikada izrekao. Glupa fraza i izgovor. Nastavi da tragaš za odgovorom.
Samoća. Strah. Besmisao. Mrak. Nijedna slika. Nijedan zvuk. Umanji prizor, pronađi nešto, šljivu, bilo šta. Ničeg.
-Ovo je bilo užasavajuće.
-Šta je sad?
-Ništa. Mislim da je to bila smrt.
-Naprotiv, bio je to život.
-Kako je ovo mogao biti život? Život je predivan! Pun boje, ukusa i mirisa! Ovo je bilo ništa.
-To je bio život nekog ko se vodi tvojom frazom da je želja jedno a mogućnosti drugo. Pokušaj ponovo. Nađi odgovor.
-Ne želim više da igram ovu glupu igru. Ne znam odgovor! Isuviše mi je malo godina da bi odgovor postojao u meni! Hodočašće! Previše neodgovorno. Previše...
-Život u strahu, gotovo i nije život. Život u strahu je ono što smo malopre videli- ništa.
-Ne plašim se ničeg. Mene strah ne paralizuje, mene strah budi. Ja mogu sve lakše kad je strah tu.
-Hodočašće?
-Ne plašim se da krenem! Plašim se posledica!
-Ne razumem.
-Plašim se da ću povrediti druge.
-Kako bi oni imali veze sa tim?
-Računaju na mene.
-A, ti? Na koga ti računaš?
-Na sebe.
-Šta onda nije u redu sa tom slikom?
-Ne znam. Boli me glava.
-Probaj još jednom da nađeš odakle tvoj strah potiče.
-Plašim se bola.
-To nema smisla. Sve što može da boli, već boli. Dalje?
-Plašim se, ne znam, jednostavno me je strah.
-Ko je najvažniji?
-Neko drugi, ne ja.
-Zašto tako misliš? Zato što ću ja preživeti, a nisam sigurna da drugi hoće.
-To je njihova borba. Vratimo se na tren...
Zvuk koji se stvara kada se ubere šljiva. Šljiva u ruci. Svemir u njenoj ljusci. Zvezde, mlečni putevi. Liči na svemir. Ali, to je šljiva. Zvuk koji se stvara kada se ubere šljiva je kratak, ne postoji, ne može ni da se imitira.
-Šta s tim? Besmisleno je.
-To je trajanje nečijeg života. Tk. Gotovo.
-Znači, ovo je jedno od onih filozofskih gluposti, život je kratak, nemoj da se plašiš, sjebi sve oko sebe i radi ono što ti želiš?
-Ako dozvoliš..
-Ne. Ne dozvolim. To je sebično, i nije u redu.
-Kada se radi o drugima, tebi je u redu.
-Zašto tako nešto kažeš?
-Šta smo videli na početku? Dvoje ljudi...
-To ne znamo. To smo gledali... Ljubav.
-Da, njihova se ljubav pravda. Gde je tvoja ljubav?
-Ne pravda se njihova, već svaka, koja je prava.
-Znaš li šta znači prava ljubav?
-Evo ga opet... Šljiva u svemiru?
- Velika, prava ljubav pokazaće svoju punu snagu samo onda ako uspe da od dvoje ljubavnika, slabih ljudi, načini stvorenja koja se ne boje ni promena, ni nesreća, ni rastanka, ni bolesti, ni života ni smrti.
-A, šta ako ne pokaže svoju punu snagu nikada, za celog života?
-Onda će biti samo slike, ritam, osećaj, poneki miris.
-Slike su ponekad dovoljne.
-One su tako malo spram onog što svako od nas zaslužuje.
-Ja mislim da znam ko su ono dvoje ljudi.
-I ja mislim da znaš.
-Hoće li ikada biti više od slika?
-Zavisi od njih. Samo od njih.
-Ne bi bilo fer da njihova ljubav ne doživi punu snagu.
-Mnoge stvari nisu fer.
-Jesam li ja videla te slike, jer treba da dođem do odgovora da li da krenem na hodočašće?
-Već smo na hodočašću...
Otvori platnenu torbu. U njoj su šljive. Ispadaju iz torbe na prašnjavu zemlju, kotrljaju se po zemlji, fokus je na jednu, u nenoj ljusci svemir, u njemu planeta, na planeti reljef, još bliže, zemlje, gradovi, ljudi, ja.
Jurim prstima po tastaturi da im kažem.
I sada, eto, znaju...
Vreme u nazad.
Do ovog trenutka.
-Hoćeš li poći sa mnom u hodočašće?
-Ne. Imam odgovore.
-U redu.
