Sećanje na april, kapljice i sav za za zu
Proleće u Beograd ne dolazi kada otopli.
Ono dolazi kada se u dvosobni stan od šezdeset kvadrata, sa dve potpuno izgubljene duše, useli vitez ranog srednjeg veka.
Druga godina života u mom stanu, koji sada miriše na mene. Na knjige, na umetnost, na ručno pravljene sapune i na melanholiju. Miriše na radio i na VH1.
Stan koji ima velike prozore i visoke plafone.
Živele smo tužno i sporo. Ponekad smo bile lude. Lutale smo ulicama, pabovima i tražile smisao. Borile se sa velikim i malim stvarima.
Smatram da je svakom studentu, koji ne zna šta radi sa svojim životom, neophodno da doživi sledeće stvari:
-Padne najlakši ispit
-Ostane potpuno bez novca
-Ima seks sa dva različita čoveka u istoj sobi u periodu od mesec dana
-Skuva testeninu i u nju stavi pavlaku, kečap, majonez i tri koluta salame
Kada je bilo hladno, sivo i neprimetno, tada smo najviše pile kafu, pričale, čitale, plakale, živele, traćile sekunde i minute.
Sada je toplo.
Došlo je proleće.
Dragan ustaje svako jutro u šest. Odlazi na posao, posle ide da piše istoriju, ima probu u KPGT-u (predstave za koju svim silama svi navijaju da se kad tad završi), i dolazi u svoj novi dom. U naš dom. Dom ružnih stopala! Dom lepih grudi! Dom pijenja čaja! Dom pušenja cigareta! Čardak ni na nebu ni na zemlji. između uspavanog Vračara i bučnog bulevara. Dom tri budale.
Tu se dešava moja umetnost. Naravno, počela je spontano. Dugo sam smišljala kako i šta da radim. Dugo sam iščitavala Pavezea i pokušavala da ga smestim u sve moguće situacije. I onda se situacija sama od sebe, tek tako, lako, dogodila.
Jelena i Dragan. Njih dvoje kao kapljice na staklu koje klize polako, dok se ti smaraš na času neke fizike, gde moraš da budeš tih, ali ne moraš da obraćaš pažnju. Kapljice koje klize i ja ih pratim prstom, tek ponekad ih usmeravajući šta, kako i gde. Rađa se umetnost. Ne mogu da kažem da je vrhunska, možda čak nije ni prava. Ali, ko ste vi da sudite mojoj umetnosti? Ja je pravim, ona je moja. I kapljice su moje.
Ja volim moje kapljice.
Te dve duše, smeštene u tela dvoje predivnih ljudi, sa blistavim umovima, poganim jezicima, i ružnim stopalima, ostavljaju svoje najbolje i najgore, svoje strahove i najdublje težnje, u vazduhu, izgovorenim replikama likova koje igraju.
I ja ih pustim.
Stvara se nešto čarobno, i mi smo deo toga.
Danas smo Jelena i ja ustale kasno, spremile stan, učile njenu sociologiju, ugostile Ninu, pile kafu, nekoliko puta. Pile jako mnogo soka koji je Dragan doneo iz prodavnice u kojoj radi, jer je bio na sniženju, i živele. Jednostavno bile. Negde oko deset uveče smo otišle da prošetamo bulevarom, po toplu hranu, studentsku gozbu, koju krasi ime PIZZA Caribic. Prijao nam je vazduh, uspavanost bulevara, neobično malo ljudi, i svetla koja nas prate. Razmišljala sam kao što uvek radim, samo o mojim kapljicama. I razmišljala sam kuda nas vode.
Srele smo Dragana pri povratku u stan. Nosio je pune kese hleba (njegovo omiljeno jelo) i grickalica (naše omraženo jelo). Svako naše već ritualno sedenje oko staklenog, besmisleno preteškog stola, svodi se na paljenje cigarete za cigaretom, sumiranje utisaka dana, i prepričavanje detalja koje niko drugi nije ni primetio. Uvek se smejemo, uvek je kao da ponovo do jaja blejimo. Kao da smo pijani, kao da smo drogirani. Kao da smo mladi. Kao da jesmo.
Ne mogu a da se ne zapitam koliko dugo će trajati naša zaljubljenost.
Kada tek stupiš u vezu, to je kao medeni mesec. Mi smo cimeri na medenom mesecu. Sve nam je slatko, sve je dopušteno.
U priči se nekako desilo da mlada Džo koju je skroio Lars Von Trier,a sa kojom ja slučajno živim, (Lars se malo zajebao pravo ime joj je Jelena), otkriva kako je napaljena kao ZMAJ.
Da, zmaj. Ne znam, ne znam!
Počeli smo sa insinuacijama.
Sledeće što znam nalazimo se u spavaćoj sobi na velikom krevetu. Dragan leži na stomaku, vidi mu se tetovaža ne leđima. Jelena presvlači čarape iz mrežastih dokolenica, u haltere. Smejemo se, i živimo. Normalno, normalno.
Živimo. I jesmo.
Smejem se ja, smeje se Dragan, smeje se MALI DRAGAN, Jelena i njena hu ha. Smeje se sav za za zu sa nama.
I odlazim u sobu, sa osmehom na licu. Proveravam da li su mi se poskidali filmovi. Znam da Dragan i Jelena neće imati seks. Znam da oboje trebaju da ga imaju. Mislim o tome kako ja ne moram da ga imam. Na milisekund me to brine. Palim cigaretu, otvaram word.
Pišem ovo, kako živimo...
Živimo kao umetnici. Bez cilja. Na račun odraslih, ali smo taj račun zaradili, a neki od nas još uvek zarađuju. Živimo kao kad se stvarno živi. Obično, i predivno.
I stvaramo život. Običan i predivan.
Živimo proleće u Beogradu. Kao vitezovi besmisleno teškog staklenog stola.
