Pismo nepoznatom dečaku
Ponovo pišem tebi.
Dugo se nismo čuli, pitam se gde si sada. Spavaš li? U nekom mekom krevetu, sa zvezdama iznad glave.
Možda se nećemo sresti nikada, a ja te slušam kako spavaš.
Zuji muzika u prostoriji. Negde iznad Jadranskog mora, moje misli iščeznu u vetru. Znaš li da se osmehujem kada pomislim na tebe?
Da li ti pored ruke leži ženska ruka? Prava, manikirana, tankih prstiju i uskih šaka? Neka koja nije kao moja, i baš je u tome problem?
Dugo ti nisam pisala, zato što nisam znala šta da ti kažem. Mislim da ću uskoro moći da volim. Možda je vreme da se pojaviš. Negde, ispred trafike, na ulazu u klub. Negde kod Filipa u stanu, na Dorćolskom jazzu, negde između Rambovih improvizacija i mojih gutljaja vina. Ili možda negde na ulici. Na autobuskoj stanici. Negde, u vozu. U restoranu, u kafiću. Negde, u mom snu, ono, pojavi se, nasmeši, ostavi broj. Pozvaću te. Jednom, kada se napijem, baš mnogo. I progutam ponos.
Neću biti uplašena. Sigurna sam u to. Biću hrabra.
Sama ću, sve.
Da li si ti možda sad budan? Možda si upravo voleo devojku sa ženskim rukama? Možda pališ cigaretu. Sklanjaš kosu sa lica. Skupljaš je u šaku. Možda pored tvog kreveta stoji Heseov roman, a ti gledaš kroz njega, i misliš na mene. Koju ne poznaješ. Nikada je nisi video. Misliš li kako sedim u svom stanu u staroj stolici, sa laptopom na krilu i pišem ti pismo?
Pismo tebi.
Nekako je najgore kada ne znaš odakle da počneš.
Kada bismo stajali na mesečini, zamolila bih te da me poljubiš. I taj poljubac ne bi živeo u mom filmu, živeo bi u meni.
I onaj dodir, pred dodir.
I dah na koži.
I reči koje ne moraju da se ispričaju nego se jednostavno lako čitaju iz pokreta, i skupljenih usana.
Iz odsjaja u trepavicama, i u bradi. Sigurno imaš bradu. Onu od nekoliko dana.
Sigurno mirišeš. Izgužvani su ti čaršavi.
Sigurno si sam, sa njom.
I ja sam sama...
Piši mi.
Smešiću se do tada.
