Sloboda
Dugo nisam plovila po reci na kojoj sam odrasla.
Desilo se sasvim slučajno da sam posle završenog posla u jednom gradiću koje ima prelepu zgradu pozorišta i ljude koji umeju da budu prijatelji završila na svojoj reci. U malom čamcu. I tu me iz mira i razmišljanja, pokupila moja drugarica. Moj stari prijatelj. Srećan je čovek koji ima takvog prijatelja, pa vašem prijateljstvu nikakva struja ne može da naudi večno. Ono uvek postoji. Ona je došla po mene i mi smo uplovile u sadašnjost. Ostaci od prošlosti su plutali okolo, ali na dobar način. Budućnost je tek trebala da bude, mi smo je pravili. A večnost- stalna sadašnjost se tkala. Sedele smo u okružene ribama, i travama koje rastu u vodi, i pile smo belo vino i pričale. Ona je govorila, ja sam razumela. Lečile smo nekim starim načinima nove rane.
Došlo je još ljudi. Otišli smo da nam sviraju i pevaju cigani, otišli smo da ja pevam.
I glas se probijao kroz sve moguće opne, i uživali smo. U slobodi, u spontanosti.
Na našoj reci.
Posle toga su mi dani tekli sporo. Znala sam da u meni postoje reči koje želim da napišem. Čekala sam te reči, i one su sada ovde.
Nikada ne treba zaboraviti kako umirujuća i korisna može da bude plovidba rekom na kojoj si odrastao. Ona te zna, najbolje. I uvek će polagati na tebe pravo. Kao i ti na nju.
