Specijalna Anti-teroristicka Jedinica ILI Južual dej in di ofis
Taj dan je bilo hladno, prespavala sam kod Filipa, svratila do Jelene
da uzmem neke dzempere i sad sam vec kasnila da se vidim sa Ninom na
trgu. Da nisam bas u to vreme izasla iz stana, da lift nisam
cekala nesto duze, da nije kad sam prelazila ulicu bilo crveno nego
zeleno, ne bih na pesackom prelazu pitala ovog velikog coveka za pravac.
"Izvinite, kojim prevozom najbrze da dodjem do trga?"
Skinuo je kapuljacu "Znas najzdravije ti je da ides peske."
"Jeste, znam, ali hladno je, i ceka me drugarica necu stici dovoljno brzo." Krenuli smo zajedno, tih pedeset metara koliko smo pesacili, prozborili smo par reci. "Odakle si? Sta studiras? Pa, to je lepo, jako lepo... Umetnost je divna, samo nije nesto isplativa..." Da. Da. Ko voli, voli... Znate, meni je pozoriste zapravo.. Uostalom, evo nas na stanici. U tom mi stize prevoz "Evo moja vizit kartica ako ti ne daj Boze budem zatrebao." MAJOR POLICIJE.
"NE DAJ BOZE!"ponavljam kroz smeh i uzmimam vizit karticu, stavljam je novcanik.
Proslo je nekoliko dana od tad. Opet sam bila kod Filipa, i sad sedim sa Jelenom (uocavam nekakav obrazac) na Obilicevom vencu i jedem Cezar salatu. Nema mi novcanika. Zvala sam Filipa, cimera, sve ljude ovog sveta kod kojih bi mogao biti. Na kraju sam stigla u stan, preturila sve, i nisam uspela da ga pronadjem. Zazvonio mi je fiksni telefon. Majka me zove. "Ti si izgbuila sva dokumenta, i otkud zaboga ti znas glavnog coveka za anti diverzantsku zastitu???"
Mucam nesto, lupetam, nije mi jasno.
Dade mi moja majka broj, i ja brzo okrenuh. "Nista u zivotu nije slucajno." to je bio glas coveka koji mi je dao vizit karticu. Dosao je na caj. Pricali smo i persirali jedno drugom. Pitao me je da li imam decka, ali vrlo suptilno i izokola. Pričao kako je to čudno što živim sama s cimerom, a da nemamo ništa jedno s drugim. A onda sam mu ja sipala čaj u šolju na kojoj piše GROBARI JUG pa sam rekla kako moj cimer tako navija, ali sve fino (Nije kao da ide na utakmice, a ide, ide i te kako...) Pričao je kako je psihologija mase strašna, i tu negde u našem razgovoru, upala je i Mimi, i pocele smo nekontrolisano da se smejemo čitavoj situaciji. Završilo se na tome da mi on nudi 2000 dinara kojih nije bilo u novčaniku kada mi ga je vratio a bilo je kad sam ga izgubila. NEEEE NEMOJTE DA MI DAJETE NIKAKVE PARE... ovo sam ponavljala nekih deset minuta. Ignorisao je sve što sam ga molila, galantno ustao, pozdravio se sa nama i nestao. Gledala sam u svoj novčanik.
"Udaj se za ovog baju." rekla je Mimi i zagrizla keks."Jebote kako TEBI uvek da se dese ovakve stvari?? Napravi predstavu o izgubljenim novcanicima! Zovi ovog tipa na pice, bas je seksualan. Jesi izvalila koliki su mu misici? Sta mislis koliko ima godina, jel nosi burmu? Imas li ISTA da kazes na sve ovo?"
"Hoces caj jabuka-cimet il' brusnica?"
Skinuo je kapuljacu "Znas najzdravije ti je da ides peske."
"Jeste, znam, ali hladno je, i ceka me drugarica necu stici dovoljno brzo." Krenuli smo zajedno, tih pedeset metara koliko smo pesacili, prozborili smo par reci. "Odakle si? Sta studiras? Pa, to je lepo, jako lepo... Umetnost je divna, samo nije nesto isplativa..." Da. Da. Ko voli, voli... Znate, meni je pozoriste zapravo.. Uostalom, evo nas na stanici. U tom mi stize prevoz "Evo moja vizit kartica ako ti ne daj Boze budem zatrebao." MAJOR POLICIJE.
"NE DAJ BOZE!"ponavljam kroz smeh i uzmimam vizit karticu, stavljam je novcanik.
Proslo je nekoliko dana od tad. Opet sam bila kod Filipa, i sad sedim sa Jelenom (uocavam nekakav obrazac) na Obilicevom vencu i jedem Cezar salatu. Nema mi novcanika. Zvala sam Filipa, cimera, sve ljude ovog sveta kod kojih bi mogao biti. Na kraju sam stigla u stan, preturila sve, i nisam uspela da ga pronadjem. Zazvonio mi je fiksni telefon. Majka me zove. "Ti si izgbuila sva dokumenta, i otkud zaboga ti znas glavnog coveka za anti diverzantsku zastitu???"
Mucam nesto, lupetam, nije mi jasno.
Dade mi moja majka broj, i ja brzo okrenuh. "Nista u zivotu nije slucajno." to je bio glas coveka koji mi je dao vizit karticu. Dosao je na caj. Pricali smo i persirali jedno drugom. Pitao me je da li imam decka, ali vrlo suptilno i izokola. Pričao kako je to čudno što živim sama s cimerom, a da nemamo ništa jedno s drugim. A onda sam mu ja sipala čaj u šolju na kojoj piše GROBARI JUG pa sam rekla kako moj cimer tako navija, ali sve fino (Nije kao da ide na utakmice, a ide, ide i te kako...) Pričao je kako je psihologija mase strašna, i tu negde u našem razgovoru, upala je i Mimi, i pocele smo nekontrolisano da se smejemo čitavoj situaciji. Završilo se na tome da mi on nudi 2000 dinara kojih nije bilo u novčaniku kada mi ga je vratio a bilo je kad sam ga izgubila. NEEEE NEMOJTE DA MI DAJETE NIKAKVE PARE... ovo sam ponavljala nekih deset minuta. Ignorisao je sve što sam ga molila, galantno ustao, pozdravio se sa nama i nestao. Gledala sam u svoj novčanik.
"Udaj se za ovog baju." rekla je Mimi i zagrizla keks."Jebote kako TEBI uvek da se dese ovakve stvari?? Napravi predstavu o izgubljenim novcanicima! Zovi ovog tipa na pice, bas je seksualan. Jesi izvalila koliki su mu misici? Sta mislis koliko ima godina, jel nosi burmu? Imas li ISTA da kazes na sve ovo?"
"Hoces caj jabuka-cimet il' brusnica?"
